Sa trke Damjan Gatarić

Nisam mogla da zamislim da će mi se 2013.godina završiti ovako maestralno, sa sve fanfarama! Nakon završenog Ljubljanskog maratona na kojem sam istrčala 10km na trci zadovoljstva, do proleća i Beogradskog maratona nisam planirala nikakve ozbiljnije trke.

„Nevolja nas ljudi je to što se često plašimo i brinemo za stvari koje se možda nikada neće dogoditi.“

– Iz Ja grada u Ti grad, Mirsini Vigopulu, Beseda, Novi Sad, 2007.

Šta se desi u  “Kićenom kućerku” …

Sredinom decembra, grupa trkača i trkačica okupila se u kafani „Kićeni kućerak“ u Zemunu kako bi proslavila zatvaranje jedne uspešne trkačke/triatlon/ironman sezone a i družila se mimo staze uz čašicu.

Nije mi bilo najjasnije u kom trenutku je odluka pala, tek sam shvatila da me za dve nedelje vode u Novi Sad u nameri da mi „skinu mrak“ jer sam bila jedina u društvu koja nije pretrčala „polutku“. Dragan Ćirić-Zeka se odmah prijavio da trči sa mnom kao podrška, Darko Lukić će voziti, Jelena Jovanović ide kao ženska podrška. Šta sam drugo mogla da kažem nego „idemooooooo“, potajno se nadajući da će gore pomenuti zaboraviti šta smo se dogovorili. Ispostavilo se da je to bilo jedino čega su se zapravo sećali.

kafana kićeni kućerak

Imala sam dakle, dve nedelje pred sobom da se psihički pripremim za polutku. Odjednom sam se prepala jer mi se ostvarenje davnašnjeg trkačkog sna učinio nikad bliži, pa ipak trebalo je se suočiti sa brojnim ličnim strepnjama: Šta ću ako mi pozli na trci?; Hoće li biti neko tu da mi pomogne?; Šta ako se povredim?; Hoću li podneti bolove?; Šta ako umrem?; Šta ću ako ne uspem da istrčim trku?; Šta ću ako uspem? Možda su ovi strahovi glupi i sada kada čitam i meni su pomalo smešni, ali posle bitke svi su generali pametni.

U prvih nekoliko dana priprema, popisala sam listu strahova i onda im tražila protiv odgovor (anti-dot) u racionalnom objašnjenju.

Zbogom strahovi:

• Šta ako mi pozli? – Šanse za to su male, jer sam prošla test opterećenja u Zavodu za medicinu sporta sa najvišom ocenom, redovno treniram, nemam probleme na treninzima a zašto bih ih imala na trci? Pa iako mi pozli, nisam tamo sama! Uvek postoji neko iz organizacije ko je zadužen kad se takve stvari dogode.

• Hoće li biti neko tu da mi pomogne? – Naravno da hoće. Imam iskusnog trkača pored sebe kao podršku, koji će alarmirati organizatore, da pozovu hitnu pomoć (ovo mi sada zvuči totalno smešno, ali u strahu su velike oči).

• Šta ako se povredim? – Pa šta? Bol je privremen, a slava večna! Svaka povreda koja bi mogla da mi se dogodi je izlečiva, pogotovu ako poznaješ sjajnog fizioterapeuta, koji ti je pritom i kućni prijatelj.

• Šta ću ako umrem? – To će se desiti pre ili kasnije, nadam se kasnije. A i ako umrem, barem ću umreti pokušavajući da ostvarim svoj san.

• Šta ako ne uspem da istrčim svoju trku? – Pa i profesionalci odustaju, ko sam ja da sebi postavljam više ciljeve od onih koji trčanjem plaćaju račune i izdržavaju porodicu.

• Šta ću ako uspem da istrčim svoju trku? – E pa radovaću se! I drugi će se radovati zbog mene.

…Zdravo pozitivo!

Nakon što sam pobila sve svoje negativne stavove i mišljenja, odlučila sam da počnem da ispunjavam svoj unutrašnji prostor pozitivnim mislima i idejama, kroz pozitivne afirmacije, koje sam čitala svakodnevno trudeći se da osetim značenje svake reči.

• Trčim jer volim, to me ispunjava.

• Ja sam dobro, ja sam celovita, ja sam jaka i zdrava, sve u mom telu funkcioniše u najboljem redu.

• Imam svu energiju potrebnu da postignem moje ciljeve i ispunim svoje želje.

• Ja sam otvorena za uspeh i imam vetar u leđima koji me gura napred.

• Moj život je ispunjen divnim ljudima koji me čine srećnom i radosnom, od njih primam najveću moguću podršku za sve što radim.

A na dan trke sam ponavljala sledeću:

• Danas biram da me Univerzum podržava.

„Čuda nastaju onda kada uložite toliko energije u svoje snove koliko ulažete u svoje strahove.“ – Ričard Vilkins

Dani do trke su brzo prošli. Svakodnevno sam bila u kontaktu sa Jelenom, Darkom i Zekom, dopisivali smo se preko email-a, urnebesno smo zbijali šale i smejali se do suza! Trudili su se da mi predstojeći maraton predstave kao izvor dobrog zezanja, da je to zapravo samo mali povod da se odvezemo u Novi Sad i tamo ručamo, pokidamo se od smeha i vratimo se za Beograd. Čak su mi u čast organizovali tradicionalni pasta party veče pred trku u restoranu!

Pasta party

Novi Sad. Osvanuo je prelep i sunčan iako zimski dan, bilo je toplo i mirisalo je na proleće. Reciklažni maraton! Ma mirisalo je na uspeh! Sve je bilo neformalno, od preuzimanja brojeva, presvlačenja, dolaska na start i samog starta. Svud oko sebe sam videla nasmejana i dobro raspoložena lica. Trka je počela!

Kilometri su se nizali. Zeka je trčao sa mnom u korak, koristeći priliku da dobacuje pošalice drugim trkačima i trkačicama i da pozira fotografima. Trudila sam se da ostanem fokusirana i štedim energiju. Noge su mi funkcionisale savršeno, čak sam osećala da bih mogla i da bi mi više prijalo da brže trčim. Međutim, bolela su me pluća.

Ne znam zašto, ali između 5. i 15.km sam vodila ozbiljnu bitku sa sobom. Rešila sam da se ne osvrćem jer sam ipak mogla da dišem i nije mi se vrtelo u glavi. U sebi sam ponavljala afirmaciju sa yoge, „grlim celo svoje telo“ i „grlim svoja pluća“ a misao u budućnosti mi je bila kako posle završene trke zovem moju sestru da joj kažem da je 21km iza mene a ona sa drugi strane vrišti od uzbuđenja. Stazu sam vizuelno izdelila na 4 dela i u sebi sam postavljala manje ciljeve, osvajajući deo po deo.

sonjita na cilju

Na kraju trke nisam mogla da verujem da je to „sve“. Pojela sam polumaraton! *burp* Ljudi,pa ovo i nije tako loše! :D