Kako pobediti sebe?

Pokušaću ovim tekstom da pokažem da neki ciljevi, koji izgledaju prilično daleko i nedostižno, nisu tako nedostižni koliko nam na prvi pogled izgledaju. Pa se nadam da će podstaći nove trkače, rekreativce, da krenu sa prvim trkama, polumaratonima i maratonima. Imam 26 godina, ako nekome znači ta informacija.

Svoj prvi (i za sada jedini) maraton sam istrčao ove, 2010. godine u Beogradu, 18. aprila. Praktično sam preko noći odlučio da trčim maraton i spremio se za oko 2 i po meseca, iako sam se sve vreme spremao za polumaraton.

Početak treninga

Prvi put sam počeo da trčkaram krajem leta 2009. godine. Nisam imao nikakav cilj, bio sam preserećan kada istrčim 3-4km. A to su bile dužine zbog kojih sam, što bi se reklo, ispuštao dušu. U tom periodu sam malo gledao načine treninga na trcanje.rs, ali sam selektivno birao ono sto mi je odgovaralo i prijalo. Nisam se pridržavao baš svih saveta… posebno kada je istezanje u pitanju, pa sam posle oko mesec dana zaradio istegnuće mišića i više tu nije bilo trčanja zbog kojeg bi se i zadihao. Kada god sam pokušavao ponovo, bol se uvek vraćao. Tako da sam odlučio da prezimi, pa da krenem oporavljen od sledeće godine.

I posle nekog vremena, ne znam ni sam odakle mi ideja, zacrtam sebi da želim da probam da istrčim polumaraon u Beogradu 2010. Pomislio sam, da ako krenem da treniram sa prvim toplijim danima, mogao bih da se spremim. Iako mi je to delovalo toliko nedostižno u tom trenutku, da mi je tada to izgledalo kao prilično nerealan cilj, ali vredi pokušati. Volim izazove, pa što da ne.

Međutim, za onih mesec dana trčanja, meni se već uvuklo pod kožu da izađem na ulicu i krenem da trčim. Tako da sam počeo sa treninzima već krajem januara. Bilo je snega, poledice, pa lepog vremena i tako u krug. Mada mi je hladnoća čak i davala motiv da vise trčim, tj. da ne stajem. Posto bih se tada brzo ohladio, pa je trčanje bio jedini način da održim temperaturu. Do kraja februara sam već jedom uspeo da istrčim 10km, ali je to uglavnom bilo od 3-6. Sve mi se činilo kako dobro napredujem i da ću biti spreman da istrčim tih 21,1 km u Beogradu.

Prva trka u NS

I tada sretoh druga, koji mi reče da se u Novom Sadu održava polumaraton 28. marta. A pošto sam iz Novog Sada, nikako nisam mogao da propustim tako nešto. Odlučio sam da ipak trčim i u Novom Sadu, pa šta bude. Ako ne izdržim, imam drugu šansu 3 nedelje posle. I tada sam tek počeo da razmišljam o obući, posto sam pre toga sve vreme trčao u „Merrell“ patikama, koje sam kupio na pijaci za 700 dinara, koje i nisu za trčanje. I tek sam 10 dana pred trku kupio patike koje su za trčanje, New Balance. Najjeftinije koje sam našao, za 3200 dinara. Pomislih da imam taman 10 dana da ih malo razgazim pred trku. Međutim, kada sam išao da kupim patike, nezgodno stanem kada sam izlazio iz busa i osetim snažan bol u stopalu, koji nije prestajao do početka trke. Još da bude gore, 4-5 dana pred trku, dobijem prehladu. Jedva sam disao na nos kada sam se probudio.

Tada sam već bio odustao od svega, nisam mogao da verujem kakvi su me maleri snašli. Dan pred trku, poslednjih 10 dana sam imao ukupno 10-15 pretrčanih kilometara. Prehlada je već prolazila, stoplo bolucka, ali odlučim da se ipak prijavim. Sam dan trke, neviđeno uzbuđenje. Zahvaljujući adrenalinu, na sve tegobe sam zaboravio. I prođe taj polumaraton prilično glatko, bez nekih kriza i problema, ali moram reći da sam izvukao svoj maksimum. Čak je u vreme bilo solidno za prvi put, 1:56:52.

Pripreme za BG maraton

Posle toga sam imao 3-4 dana odmora, i nastavio sam da trčim i da se pripremam za polumaraton u Beogradu, koji je bio 3 nedelje nakon ovog u Novom Sadu. I što sam više trčao, sve sam više razmišljao u celom maratonu i da li ću moći da ga završim. Povećao sam treninge na 10-15km, nedeljno sam imao oko 50km u nogama, ali nisam bio siguran da li je to dovoljno za maraton. Kao da su se sukobljavali velika želja da se ipak istrči i maraton, i strah od nepoznatog i neznanja sta može da mi se desi tokom trke ako krenem da trčim nepripremljen. I ipak odlučim da se prijavim za maraton. Još bih hteo da se zahvlaim Anji Samardžiji (čiji mi je tekst na trcanje.rs o prvom njenom maratonu bio velika motivacija da se i sam prijavim za isti) koja mi je dan ranije podigla startni broj, i mojoj dobroj drugarici Olji kod koje sam prenoćio, posto ne verujem da bih u suprotnom bio u mogućnosti da stignem na start na vreme i dovoljno odmoran.

I… počelo je!

Dan trke, atmosfera odlična, gomila ljudi na ulici. Pozitivno sam iznenađen velikim brojem trkača, pa i njihovim godinama. Od nekih koji imaju oko 17-18, pa do deka koji imaju sigurno preko 70. Svi vedri, nasmejani i dobro raspoloženi. Dan sunčan, ali kasnije će se ispostaviti da je bio dosta nezgodan za trčanje.

Kada je trka krenula, uhvatio sam svoj tempo (kasnije će se ispostaviti, dosta jak), nisam previše gledao da li me neko prestiže ili ne. Više sam bio impresioniran atmosferom i zbog ljudi pored koji su nas bodrili, nego što sam razmišljao koliko racionalno trošim energiju. Posebno su me impresionirala dečica na Novom Beogradu, koji su nam pružali ruke sve vreme. Sve mi je to pomoglo da praktično ni ne osetim prvih 21 km. I kada sam video prolazno vreme, videh da sam brži za 20 sekundi nego sto sam bio na polumaratonu u Novom Sadu koji je bio samo 3 nedelje pre toga, a meni je ostalo jos toliko da istrčim. Tu mi je već bilo sumnjivo da nisam možda prebrzo krenuo.

Osetio sam ubrzo posle toga prve veće znake umora, ali ništa na sta nisam bio spreman. Već sam imao i prve žuljeve, ali nisam mnogo obraćao pažnju na njih niti su mi smetali u toku trke. Posle oko 23-24km sam počeo da osećam veću potrebu za slatkim, stalno mi je bilo u glavi kako bi mi prijao jedan Snickers i ponavljao sam sebi da sam trebao da stavim koji dinar u džep, pa bih skoknuo usput do neke trafike da uzmem neku čokoladicu. To mi je bila najdominantija misao u tom trenutku. Ali sam od medicinske ekipe ipak dobio jednu bananicu, koji su me u jednom trenutku kada su prolazili pored mene pitali da li mi treba vode i da li se osećam dobro. Samo sam ih pitao da li imaju nešto slatko… pošto je to jedino što mi je falilo. Tako da su iz svojih ličnih zaliha izvukli jedni bananicu, polu otopljenu, ali sam je sa slašću pojeo i tu se malo okrepio.

Problemi sa grčevima

Posle oko 30 km, mene hvata prvi grč u levom listu. Pogledam list, ne mogu da verujem koliko se izvitoperio. Nisam nikada video tako nešto. Krenem da masiram list, da se istežem. Već mi frka, nije valjda da ću zbog grča da odustanem. I osposobim nekako taj list, nastavim da trčim malo pažljivije kako se ne bio ponovo vratio grč. I posle 200-300 metara, i u drugom listu identična situacija. Skoro da sam bio u očaju. Ponovim masažu i na drugom listu i istezenje, pa nastavim. Međutim, grčevi se stalno vraćaju. Još sam usput sreo dve devojke koje su imale flašu vode kod sebe, pa su mi dali tu vodu da ohladim listove, možda i pomogne malo, posto su me grčevi zadesili tek što sam prošao okrepnu stanicu, pa bih se načekao do sledeće vode.

Već je proslo podne odavno, sunce upeklo, najtopliji dan do tada u godini je to bio, a ja izlazim na ulicu Jurija Gagarina… ne vidi se kraj, osećam se kao da sam u nekoj pustinji. Nema zelenila, ljudi još manje. Trkači raspoređeni otprilike na svakih 100 metara. Praktično da nema žive duše. Stajem na svakih 300-400 metara da ponovo osposobim listove (ta radnja se ponavljala sve do kraja trke). Polako se i susrećem sa ostalim trkačima koji takođe imaju svoje probleme. Svako je svoja priča. Izgurah nekako do kraja, sa vremenom 4:40:58.

Na cilju

Kako sam video liste posle, mislim da sam bio negde u sredini, ili koje mesto iznad. A kada sam prošao kroz cilj, ne mogu da opišem svoju sreću, koju od silnog umora nisam imao snage ni da pokažem. Taj osećaj je u meni bio neponovljiv. A nikada neću zaboraviti jednog biciklistu koji je u sredini trke prolazio pored mene i viknuo mi „Izdrži dečko, pobedi sebe. Ako pobediš sebe, možeš onda i sve ostale”. I dan danas mi je ta rečenica u glavi, i često motiv za mnoge stvari u životu.

Još sam 3. jula trčao i noćni polumaraton u Novom Sadu, a sada čekam Novosadski maraton 10. oktobra 2010. Još jedan izazov kojem se veoma radujem, ali sa ipak većim iskustvom koje će mi puno značiti da lakše i brže dođem do cilja i još jednom pobedim sebe.