Kada budem prestao da trčim biću bacač kugle

Prekinuo sam svoju pauzu. Prekinuo sam pauzu u trčanju, kao i u mnogim bitnim stvarima. Rešio sam da nastavim i svoj blog, nagovoren od strane meni dragih trkača i trkačica.

Međutim, još samo neko vreme u klubu mogu da me zovu ,,Debelić“. Izgleda da samo ja primećujem svoje trbušnjake u poslednje vreme. Niko više ne može da ih uoči sem mene. Vredno radim na njihovom povratku. Prekrile su ih naslage sala koje su se stvorile pod dejstvom unetih torti, kolača , slatkiša, alkoholnih pića i masti u toku ,,zaslužene“ pauze.

Iskreno, sam se sebi više dopadam nego kada sam bio mršav. Možda je to i najbitnija stvar.

Počeo sam da trčim da izgledam bolje, a ne da bih bio mršav poput popularnih maratonaca. Verovatno sam napravio grešku u treniranju. Prezasitio sam se trčanja, pa sam dugo pauzirao. Nadam se da niko neće napraviti sličnu grešku, zato što sam na kratko zamrzeo trčanje.

Dobro, dosta sam lagao sebe… Izgledao sam bolje, sada sam debeo. Poradiću na sebi, (Aco, neću preći u bacače kugli) pa ću za nekoliko meseci videti rezultate. Bitno je biti iskren prema sebi.

Bacač kugle

Treba prvo objasniti ko je Aca. On je kordinator treninga, ali pre svega pozitivan drugar koji je spreman da pomogne bilo kome. Javio sam mu da dolazim na trening.

U nedelju sam bio na prvom treningu. Trening mi je pomogao da shvatim koliko sam postao slabiji, toliko da se pitam da li još uvek važim za trkača. Aca nije prestajao da me poredi sa bacačima kugle, pa sam na trenutak pomislio i da sam jedan od njih. Nije bilo lako trčati rame uz rame sa sjajnim i brzim ljudima, ali je svakako bilo mnogo lakše nego kada sam počeo sa sabiranjem kilometara.

Kasnije su se Aca i Pera (kog sam u Ljubljani ostavio iza sebe) dali u beg, brzinom koju smo nekada nazivali džogingom, a ja sam ispustio dušu pokušavajući da ih stignem. Nisam uspeo, lagano sam se opružio na obali Savskog jezera. Ni tu nije bio kraj, dotukli su me posle treninga.

Prvo sam se trkao sa Perom do crvene govornice (stotinak metara). Naravno, očekivano, pobedio me je.

Kada smo se istegli, predvođeni Acom, ušli smo u ,,Brod“. Unutra su me stavljali na iskušenja, iznoseći pred mene pite i čokoladice. Tešio sam se lažima, a ostali su me vraćali u realnost istinom.

Gospodin stomak

Posle gomile kilometara, ostao mi je stomak i nekoliko medalja okačenih na zid, pomislio sam na trenutak. Već u sledećem trenu shvatio sam da nije tako, upoznao sam mnogo divnih ljudi, naučio dosta toga o sebi i poboljšao kvalitet svog života. Došao sam do zaključka da sam se sve vreme vrteo u začaranom krugu unošenja manje ili više kalorija nego što mi je potrebno.

Saznao sam šta u stvari želim, a to je i najteže shvatiti. Shvatio sam da moj tinejdžerski um nije ambiciozan kao pre nekoliko meseci, kada su u pitanju rezultati. Želim da uživam u trčanju i u njemu ostanem što duže. Nije lako vratiti se posle pauze, ali nikada ranije nije bilo teže krenuti nego danas i nikada u budućnosti neće biti lakše početi nego baš danas.

„Demoralisanje“

Nastavili su da me demorališu, ali nisu mogli da me obeshrabre. Ogledalo mi je i dalje pokazivalo figuru koja me je činila zadovoljnim. Možda su u mojoj pauzi postojali trenutci kada se nisam ponašao kao trkač, nego baš onako kakav zaista jesam, kao Srđan. Čak i kada sam mislio da nisam, bio sam ono što jesam – trkač u srcu. Trkač, zato što se trkači nikada ne predaju, zato što ne odustaju lako, ne dižu ruke bez borbe, i kada padnu, čekaju pravi trenutak da ponovo stanu na noge. Trkač, zato što su trkači aktivni pokretači, disciplinovani, istrajni i pravi borci.

Šale na moj račun samo su me još više pokrenule da treniram, ali ovoga puta znam da neću preterivati.

Ključ svega leži u umerenosti . U ponedeljak sam dosta dugo vežbao, radio trbušnjake i preskakao vijaču. Posle vežbica nisam uočio ,,konture pločica“ (kako ih Aca naziva), niti imaginarne tbušnjake koje samo ja vidim. Bili su stvarni. Ne nameravam da mršavim, ali ne nameravam ni da zabušavam.