Juče mi je jedan prijatelj rekao kako mi se divi sto ustajem rano ujutro,  i idem da trčim pre posla! Hvala mu na komplimentu.

Kakav je to osećaj znaju samo oni koji su i sami tako rano trčali i pri tom držali oči otvorene…to je jedan sasvim drugačiji svet.

Nedelja ujutru 7:00…zvoni sat. Uspevam odmah da ustanem, patike na noge i napolje.

Prvi koraci su su teški ali posle samo jednog minuta ide sve glatko i ja znam da svaki korak vredi više. Telo se polako zagreva i pronalazi svoj optimalan tempo.

Skoro nema automobila, nema ljudi. Ulice su puste da se skoro plašim. Tu i tamo stoji na uglu ulice prazana flaša piva ili boca šampanjca. Desi se po koji trkač. Pozdravljam. Oni mi se osmehujuju. Jedan par prolazi pored mene – u zagrljaju, duboke tamne krugove imaju ispod očiju. Dobro: bila je to dugacka noć. Moram da se smejem i krajičkom oka gledam ponovo ka njima.

Kontrast programa: Pored kontejnera za staklo beskućnik pokusava da dohvati povratne flaše. Izbegava moj pogled ali me pozdravlja. Stanem i dajem mu novčanicu od pet evra, htela sam u povratku da kupim za kroasane i zemičke za doručak. Ma nema veze, ovsene pahuljice sa jabukom i bananom su svakako zdravije.

Sunce počinje da sija … Obasjava ceo Grad(z). Jedan čovek gura kolica pored mene. Moje misli su kod majke koja je svakako presrećna jer je dobila na poklon jos jedan sat sna .

Ulice počinju polako da oživljavaju. Pekara iza ugla je puna. Na semaforima mi ide u susred čovek u veoma pijanom stanju i gunđa: ” Sport je ubistvo “. Ja se smejem.

Neposredno pre mojih ulaznih vrata čujem kako neko diže roletne. Grad se budi …ali ja sam već odavno budna, osetila sam prvo jutarnje sunce na mom licu …isplati se ….ozbiljno.

nedelja

Srdacan pozdrav iz Grad(z)a