Ovo nije jedna od onih The biggest loser priča koje se vrte na satelitu. Ja sam bio jedna druga vrsta luzera koji je počeo da tone u rutinu svakodnevice polako kao u živo blato, emotivno, mentalno, fizički, psihički, u svakom pogledu.
Od jednog mladića koji je leteo preko pešadijskih prepreka (možda jedan od najboljih crossfit treninga), plivao, skijao, igrao basket po ceo dan, na svoje oči sam postajao mekušac kojeg žiga koleno, seva kičma, steže vrat i boli glava. Kako sam tako i toliko posrnuo za nekoliko godina priča je za neko drugo mesto.
Kad sam jednom posle tuširanja stao pred veliko ogledalo u ugledao šlauf, ugojene butine, spuštena ramena i sve u svemu jedan tugaljiv govor tela kao da me je sujeta nekadašnjeg utegnutog frajera opomenula da je vreme da popalim sve alarme.
Imam, na svu sreću, jednog prijatelja, manekena koji piše trenig programe za gradske šmizle i kad sam ga pitao šta da radim sa sobom on mi je rekao da moram da krenem sa areobnim vežbama. „Šta to znači?“, pitao sam da mi pojasni tu stranu reč. Onda mi je preveo: „Trčanje brate, trčanje.“
Prema trčanju sam imao više od nekoliko predrasuda
Dosadno i bez dinamike, ta dosada me brzo umara, a oni ljudi za koje znam da su trčali nisu bili neki koji bi bili moja „šolja čaja“.
Kad sam te početne prepreke savladao (misaone prepreke, te su uglavnom dominantne i najjače), krenuo sam da lažem sebe kako nemam gde da trčim u gradu, kako nemam vremena (čuvena koještarija), kako mora da postoji neki bolji način za postizanje ciljeva i tako su se te osujećujuće misli samo rojile.
Ipak, dobro sam znao da imam nekoliko parkova u svojoj blizini, rano ujutru mogu da trčim i praznim ulicama, a i na traku može da se ode u neku teretanu. Podsetio sam se da onaj luzer iz prvog pasusa nikad nije imao vremena i ako hoću da promenim život ne mogu da budem neko ko nema vremena, posebno vremena za sebe. I tako se okončala ova unutrašnja borba i dijalog.
Imao sam lep dan, tartan stazu u blizini stana (500 metara nepravilna zatvorena linija koja prati konfiguraciju parka), udobne patike i krenuo sam da postanem kao baja sa reklama koji će čas-posla da sprži nekoliko hiljada kalorijia.
Pretrčao sam, međutim, pola kruga i uhvatio se za obližnje drvo jer dalje nisam mogao. Pluća su mi gorela, u ušima mi je bubnjalo i čak sam se malo pobojao da neće nešto loše da mi se desi. Beskrajno sam bio razočaran, ali i opomenut.
Shvatio sam da sam bio poprilično zapušten i da je ovo bio zadnji trenutak da nešto promenim. Na svu sreću nisam se obeshrabio pa je sledećeg dana pao prvi kilometar. Dve nedelje kasnije sam se ustalio na 5 krugova. Još je bilo rano za postavljanje nekih opipljivih ciljeva u vidu distance i tempa, ali ipak sam bio zadovoljan.
Glavna stvar je bila što sam svoje trčanje počeo da doživljavam kao aktivnost u kojoj uživam i kojoj se radujem kad treba da dođe. Na stazi sam prestao da se opterećujem brojanjem (koliko sam prešao, koliko još ima,…) već sam umirio misli i polako se osećao kao da sam u nekoj vrsti pokretne meditacije. I ljudi oko mene su sad već znali da se ja bavim trčanjem i iz nekog razloga me je i to motivisalo da ostanem u ritmu.
Prva iskušenja
Iskušenja su krenula kad je temperatura pala ispod 10˚C, kiša, vetar i sivilo. Osim toga kilograme nisam gubio, ne osetno, i postojali su svi uslovi da odustanem. Ipak nisam. Nekad sam patike obuvao i po 10-15 minuta, ali sam ipak bio napolju taman padale ćuskije.
Shvatio sam da nije potrebna fanatična volja, već samo da se savlada prepreka prvog koraka i da se jednostavno krene. Počeo sam da radim i na načinima fitnes treninga, ishrani, otkrio yogu i meditaciju (o tome neki drugi put) i sve ukupno unapredio stil života. Sad sam već trčao 5 km i po snegu i minusu i potajno sam maštao o prolećnom Maratonu. Jeste to bilo hrabro, ali sad sam već bio u poziciji da podižem lestvicu svojih zahteva i što je još bitnije, da budem u prilici da maštam.
Da, pretrčao sam svoj prvi, doduše polumaraton, tri puta nedeljno trčim po 10km, a kilometar trčim ispod 5 minuta. Nemam bolove u kolenima i kičmi, mišići su mi utegnuti i nestao je šlauf. Svi vidljivi efekti ove priče su tu.
Ono što mi je najveći dobitak ove neočekivane avanture je što je čitav život počeo da se otvara nakon pobeđene fizičke bezvoljnosti. Počeo sam da pišem roman o kojem sam godinama sanjao, naučio sam da kuvam i ponovo sviram gitaru koja je skupljala prašinu godinama. Opet sam čovek sa hiljadu želja.
7 komentara. Leave new
Sviđa mi se iskrenost i spontanost u sagledavanju sebe. Žalosno je što mnogi mladi ljudi postaju virtuelni robovi medijskih bogova, televizije, interneta i telefona.
Odličan tekst. Dobrim delom oslikava i moju situaciju u kojoj sam u trčanju našao pravi spokoj, zadovoljstvo i kao što su već mnogi ovde napisali i neku vrstu zavisnosti.
Sa 49 godina sam prošle zime morao da promenim posao pa se zbos stresa i nove radne okoline ceo zimski i prolećni period svodio na kuća-posao-kuća rutinu a kod kuće ležanje, gledanje tv-a i gricanje svega i svačega do kasno u noć. Sa svojih 1,70cm sam dogurao do 87kg i nula posto kondicije – nisam mogao ni da potrčim za autobusom. I onda sam u maju rešio da to promenim.
Prva na redu je bila korekcija ishrane, koja se u mom slučaju svodila na smanjenje porcija, ukidanju belog hleba i peciva, kao i sve vrste slatkiša. Naravno, prvih mesec dana trčanje nije dolazilo u obzir ali su svakodnevne večernje ubrzane šetnje od po 60 minuta počele polako da daju rezultate.
Onda je došao trenutak da u hajd parku napravim prve trkačke korake. Naravno sa 49 godina, i bez neke kondicije, posle prvih 150-200 pretrčanih metara sve oko mene je bilo belo a činilo mi se da je neko pokupio sav kiseonik iz okoline…
Ali, bio sam uporan i rešen da ne odustanem i bar tri puta nedeljno sam malo po malo produžavao pretrčanu distancu i osećao se sve bolje i bolje. Onda sam „natrčao“ na sajt trčanje.rs, progutao gomilu tekstova. izmenio neke stvari u kojima sam grešio i da ne dužim, trčanje mi je postalo prva zadovoljstvo i jedva čekam da obučem patike a sajt trčanje rs je među onima koji se prvi otvaraju :). Naravno, bilo je i perioda kada nije moglo da se trči, godišnji odmor, razne obaveze ali uvek sam gldao da ako je ikako moguće to i kasnije nadoknadim.
Moj rezime sada posle pet meseci; 15 kg manje, pre 15-tak dana sam pretrčao 10km na adi za 63 minuta (mnogi bi rekli izdžogirao), a dok još traje lepo vreme verovatno ću probati da okrenem i oba kruga na adi. Kao što možete zaključiti više ne trčim da bih smršao, nemam nekih ambicija za brzinom ili pravom trkom, uživam u laganom trčanju i slušanju muzike… ali… u podsvesti me već pomalo neki glas izaziva da sebi za 50-ti rođendan poklonim bar pokušaj tog beogradskog polumaratona pa makar na cilj stigao i poslednji 😉
Slobodno bih mogao da kažem da sam ja ovaj komentar napisao. Dve godine kasnije istrčao sam dva polumaratona i sad se polako spremam za beogradski maraton. Samo napred i svako dobro!
Matori, mladji sam od tebe 15 godina, ali vrlo slicna situacija i razvoj dogadjaja 🙂 i bas pre pet meseci sam se vratio trcanju.
Stiglo prolece, pa da aktiviram staru temu… u
stvari – samo da se pohvalim 😉
Posle zimske pauze (sto zbog zime, sto zbog
kasljanja i prehlade), ponovo sam se vratio povremenom dzogiranju kada imam vremena. Ukratko, kilaza je tokom ovih prethodnih 5 meseci minimalno
varirala – prosek je oko 70,5kg – ali zato juce sam istrcah svoj prvi polumaraton –
21,1km za 2 sata i 24 minuta. Daklem, za za manje od godinu dana i uz nekoliko
pauza – od prvobitnih 200 metara do 21,1km… Doduse, nema ravnijeg mesta za
trcanje od ade ciganlije – zato je i ovaj rezultat ovako dobar a za prvi polumaraton u zivotu 😉
Mozda se prijavim i za beograski polumaraton mada je poprilicno brdovit a to mi nesto i ne ide, al’ ajde – videcemo…
k’o da vidim sebe …
trcao sam ove godine i na plus 39 i na plus 7 po pljusku, i posle celog dana provedenog u sumi na nosenju drva i posto nam prijatelji ostanu u poseti duze nego sto sam ocekivao, jednostavno – samo obujem patike i odem da trcim.