Gonna Fly Now

Predistorija

Trcanje.rs, born to run, je bilo prvo što sam pročitala kada sam 2009. naišla na site. Setila sam se srednje škole, testiranja iz fizičkog na kraju svake godine, trčanja na 500m i kako me profesor tada poslao na gradski kros zbog dobrog rezultata. Te davne 1987. bio je to moj najveći ponos iako sam kros jedva preživela. Taj kros su pratile godine pune teretana, vežbanja, planinarenja, isprobavanja raznih programa rekreacije, s manjom ili većom posvećenošću. Trčanje je uvek bilo tu negde, usput, kao i roleri.

Onda sam stala. Kao i svaki prosečan građanin posvetila sam se porodici, poslu, karijeri, svakodnevnim borbama, koje sam mislila da ću lakše podneti ako se dobro najedem, dopingujem slatkišima i grickalicama i zalijem koka-kolom. Trenutno smirivanje nervoze i stresa bi se ubrzo pretvorilo u još veću nervozu, ali udovoljavala sam svojim slabostima i prihvatila to kao antistres terapiju.

Tešila sam se onim da imam dobru dušu, zanemarujući da se sebi ne sviđam, da sam stalno umorna, nervozna, da mi smetaju promene vremena… sve dok nisam naletela na stare albume.

Moj novi trkački početak

Tu je bio kraj ili novi početak. Kroz dva dana sam otišla na Olimp. Nije to bilo zato što obožavam trčanje, već zato što je u tom trenutku to bilo najjevtinije, najdelotvornije, a na Olimpu je uvek super atmosfera. Sportska. Istrčala sam skromna dva kruga kao zadihano kuče i od tada sam trčala kad god sam mogla.

Nisam trčala redovno, često svega par puta u dve nedelje, ali to je bio moj maksimum, dovoljan da se osećam bolje i počnem da se sviđam samoj sebi. Moje slabosti su postale umerene. Vremenom se vratio i onaj osećaj s kraja osamdesetih „kako ja ovo volim“.

Kada sam pronašla site Trcanje.rs, moglo bi se reći da me baš ponelo. Tako sam u svojih šest trčanja mesečno dobacila 2,5 do 3km pri optimalnom atmosferskom pritisku, temperaturi i vlažnosti vazduha, slušajući neprestano Gonna Fly Now iz filma Rocky, misleći na tu antologijsku scenu i bezbroj puta gledajući video na Youtube.

Čitala sam pozive Trčanja.rs na Open Run treninge nedeljom na Adi, mislila sam da ne bi bilo loše da odem jednom, čisto da vidim, ali nisam ni jednom. Ma šta ću ja tamo? Ti ljudi trče krug, dva, tri oko Ade, pričaju o nekim maratonima i polumaratonima, a opet kažu ima mesta i za „pužiće“… Dobro, ali opet, šta ću ja tamo? Treba da budem realna, moje vreme je prošlo, imam obaveze, radim, tu su kilogrami, godine, eto moji prijatelji razmišljaju o dodatnim polisama za penziono osiguranje, a meni se trči… Još su i klub osnovali.

Šest meseci ponavljam taj monolog, a sve ostalo je pod kontrolom. Posao, kuća, trčim kad i koliko mogu, trudim se oko svega, ali nešto fali. Falim ja jer je moje ja podleglo stereotipima i predrasudama da se ne može, da se nema kad, nema kako, da je važnije uraditi sve drugo što treba ili mora ili ono što drugi očekuju od mene, od onoga što ja želim.

A ne…varate se ako mislite da sam otišla na trening čim sam shvatila da ne želim da robujem predrasudama i živim u začaranom krugu. Prvo sam poslala treneru mail, objasnila mu ono oko dužine koju trčim i vremenskih uslova i da je to moj maksimum, pa ako on misli da ima smisla da dođem, ja ću doći. Rekao je „obavezno dođite“, boldovao mi čak i šta ću, došla sam. To je najbolja stvar koju sam uradila ove godine.

Prvi trening sa RRC Trčanje.rs

Prvi trening mi se zalomio na mom Olimpu. Nikada nisam videla toliko osmeha na jednom mestu, toliko lepih, svestranih ljudi s tako mnogo pozitivne energije.

Mnogo sam bila zbunjena, uzbuđena, a malo i uspaničena. Uvukla sam stomak toliko da me želudac zaboleo. Prvo zagrevanje kolena i neke vežbe. Kažu balans, ja klimam glavom. Propriocepcija, ja se smeškam, nemam pojma o čemu oni to…

Onda je trener podelio grupe za intervale, ja opet klimam glavom. 500m pa pauza 2 min. pa tako puta pet. Posle trećeg kažem pošteno Sandri, devojci koja je vodila moju grupu, da ja više ne mogu. Htela je da uspori celu grupu zbog mene, ali nisam to želela pa je dodala „nemoj da odustaneš, nastavi ti polako“.

Trebalo je da ja sama budem tako uporna i kažem to sebi, ali nisam jer sam mislila da ne mogu. Značilo mi je da to čujem od nje, a to što sam je poslušala znači da sam osećala da mogu. I jesam, s pola kruga zaostatka, što nije imalo ama baš nikakve veze. Čak sam dobila i jedno „Bravo“!

Za kraj treninga, osam krugova svako svojim tempom. Krenula sam jer me podiglo to što sam istrčala intervale i stvarno sam istrčala i tih osam, kao u nekom transu. Zaostala sam čitav krug, ali mislite da me neko čudno pogledao zbog toga?

A onda krug oko Ade

Prošla je prva nedelja, prošle su upale mišića, dobila sam odgovarajući plan treninga i odgovore na mnoga pitanja. Počela je druga. Za kratko vreme naučila sam puno toga, a ono što ne znam uvek imam koga da pitam. Znaću šta i kako treba da radim kad ne budem mogla redovno da dolazim na treninge. O optimalnoj temperaturi i vlažnosti vazduha više nema ni govora jer sad mogu da obrnem krug oko Ade na 35 stepeni.

Da li to meni treba? Treba mi jer ja to volim, čini me srećnom, zbog toga se osećam odlično i imam dovoljno snage za sve ono drugo što treba, mora i što se od mene očekuje. Ako su oko mene ljudi koji dele istu strast, još bolje.

Smatrala sam krugove oko Ade nedostižnim i divila se ljudima koji ih trče. Samu sam sebe iznenadila i pitam se šta je sledeće „nedostižno“, onako generalno. Ako se sećate kakvi ste nekada bili, budite to opet ili se samo sećajte. U redu je misliti da ne možemo, iz bilo kojih razloga, ali to ne mora da se poklapa s onim sto osećamo. Kad osećamo drugačije dugujemo sebi da pokušamo.