Juče mi je jedan prijatelj rekao kako mi se divi sto ustajem rano ujutro, i idem da trčim pre posla! Hvala mu na komplimentu.
Kakav je to osećaj znaju samo oni koji su i sami tako rano trčali i pri tom držali oči otvorene…to je jedan sasvim drugačiji svet.
Nedelja ujutru 7:00…zvoni sat. Uspevam odmah da ustanem, patike na noge i napolje.
Prvi koraci su su teški ali posle samo jednog minuta ide sve glatko i ja znam da svaki korak vredi više. Telo se polako zagreva i pronalazi svoj optimalan tempo.
Skoro nema automobila, nema ljudi. Ulice su puste da se skoro plašim. Tu i tamo stoji na uglu ulice prazana flaša piva ili boca šampanjca. Desi se po koji trkač. Pozdravljam. Oni mi se osmehujuju. Jedan par prolazi pored mene – u zagrljaju, duboke tamne krugove imaju ispod očiju. Dobro: bila je to dugacka noć. Moram da se smejem i krajičkom oka gledam ponovo ka njima.
Kontrast programa: Pored kontejnera za staklo beskućnik pokusava da dohvati povratne flaše. Izbegava moj pogled ali me pozdravlja. Stanem i dajem mu novčanicu od pet evra, htela sam u povratku da kupim za kroasane i zemičke za doručak. Ma nema veze, ovsene pahuljice sa jabukom i bananom su svakako zdravije.
Sunce počinje da sija … Obasjava ceo Grad(z). Jedan čovek gura kolica pored mene. Moje misli su kod majke koja je svakako presrećna jer je dobila na poklon jos jedan sat sna .
Ulice počinju polako da oživljavaju. Pekara iza ugla je puna. Na semaforima mi ide u susred čovek u veoma pijanom stanju i gunđa: “ Sport je ubistvo „. Ja se smejem.
Neposredno pre mojih ulaznih vrata čujem kako neko diže roletne. Grad se budi …ali ja sam već odavno budna, osetila sam prvo jutarnje sunce na mom licu …isplati se ….ozbiljno.
Srdacan pozdrav iz Grad(z)a
3 komentara. Leave new
Proveo sam novogodisnju noc u Becu u koji sam stigao 31.12. oko 6:30h i prvo sto sam video je par trkaca koji su trcali na sigurno -15c jer je bilo uzasno hladno i vremenom dok sam setao gradom video sam mnostvo trkaca sto je za mene bilo fascinantno. Mozda i delom zato sto sam ja vise nocni trkac pa mi je to nezamislivo ali ako uporedimo Bec sa Beogradom ( proporcijalno) po populaciji mislim da takvu scenu necu videti nikad u Beogradu makar u skorije vreme 😉
Nisam mogao odoleti da ne napišem kako to izgleda kod mene.
Zbog obaveza, trčanje ujutru počinje s alarmom koji se oglasi u 4:45. Čaša vode, umivanje, iskradanje iz stana i već sam na ulici. Napolju mrak, još se ne da naslutiti ni gde je istok. Bulevarima tutnjaju samo prvi autobusi, većinom prazni, tek poneka glava se da primetiti i pogled koji je neodređen, uspavan. Pertle vezane, zagrejani zglobovi, uhvaćen signal na Garminu i krećem. Do keja se niže red taksista, kontejnera, dečije igralište, kafići, semafori i stižem na kej. On me ponekad ponekad doćeka u lišću, nekad kiši, snegu,
magli i svaki put je drugačije i uvek prelepo na neki svoj način. Nigde nikoga. Samo čujem zvuk vazduha kroz koji se probijam, patika i mog daha što ne spada u buku već prelepi trenutak kada sam sam sa svojm mislima i u tišini, u Beogradu! Prosto teško za poverovati
da je tako tiho. Neverovatno kako nešto tako jednostavno poput jutarnjeg trčanja može da te ispuni. Priznajem, bilo je dana kad je bilo teško ustati, ali tad se samo setim tog neopisivog trenutka, tamo na keju i jednostavno se dignem i pripremim za još jedan dan koji ću započeti na najbolji način – jutarnjim trčanjem.
ovo me bas motivise da krenem sa jutarnjim trcanjem