Koliko je rekreativac spreman da se pomuči zarad boljih rezultata? Da li je vredno? O tome sam puno razmišljao i pisao.
Nema odustajanja
Sigurno ste nekada došli u situaciju kada biste najrađe odustali, od trčanja, ili bilo čega drugog. Ja jesam. Nekoliko puta sam dizao ruke. Nisam hteo da se potrudim, a mogao sam da ostvarim svoju želju. Možda sam već mogao da budem dobar trkač, pisac ili dečko devojke koja mi se nedavno svidela. Možda još uvek nije kasno za određene stvari.
U takvim sam godinama – ni sam ne znam šta želim. Neke želje deluju predivno dok se ne ostvare, a kada se ostvare zapitamo se – da li je to ono što smo želeli? Možda nismo spremni na sva odricanja zarad pretvaranja u bolje trkače. Da li biste propustili veče sa društvom da bi uspešno odradili jutarnji trening? Da li biste propustili rođendan najbolje drugarice da biste otišli u drugi grad na trku? Možda ni devojka koja nam se svidela na prvi pogled nije tako sjajna, možda je previše ljubomorna. Neke stvari jednostavno nisu vredne truda. Međutim, da bismo znali je li vredno, moramo da pokušamo.
Dobro, previše sam filozofirao. O svemu razmišljam zato što mi je dosadilo da se trudim. U nedelju je kap prelila čašu.
Trčao sam najdužu distancu u svom životu, ali to nije bio problem. Mojim mišićima i plućima je prijalo nekoliko sati geganja i ćaskanja oko Savskog jezera. Posle treninga je verovatno trebalo da se osetim srećno i ispunjeno zbog kilometraže, ali nisam.
Gledao sam svoj žulj na stopalu i pitao se zašto nisam odustao kada sam osetio da me boli? Zašto nisam makar stao da pogledam šta mi smeta i namestim čarapu? Trenutno sam u sličnoj situaciji sa svojim treninzima. Moj drugar sa kojim treniram rešava isti rebus kao i ja. Postavlja ista pitanja pred sebe. Da li previše vremena trošimo na treninge? Da li je to dobro?
Sve se rimuje
Ne treba ići iz krajnosti u krajnost, ali to je moja specijalnost. Ova godina mi je puna slavlja, moji drugovi i ja postajemo punoletni ljudi, pa se žela javlja, misao u meni budi. Želim da najlepše dane odrastanja pamtim, treninge da malo skratim. Dobro prolazno vreme u glavi izaziva dileme. Da li je zdravo?
Neću na silu da trčim pravo. Da li dobru knjigu čitati ili obuti patike pa se kidati? Da li pertle duplo vezati i mišiće naprezati? Da li se miru predati i dobar film gledati? Svega po malo, kad bi u dan života stalo, kad bi se moglo srediti, najbolje bi bilo umereno rasporediti. Malo ću više pisati, mirnije disati. Ključ je biti umeren, u to sam uveren.
Šta ja mislim?
Nisam imao nameru da uvredim profesionalne sportiste. Samo mislim da profesionalni sport nije dobar za zdravlje.
Slušam druga sa kojim treniram i osećam se kao da slušam samog sebe. Delimo mišljenje o treningu. Moramo da jurcamo brzo, zato što nas ne čini srećnim lagano trčanje, ali možda se uskoro sve promeni u našim glavama. Zapitasmo se da li smo odlutali sa prave putanje i počeli da shvatamo filozofiju trčanja na pogrešan način – jesmo , definitivno.
Mi smo rekreativci, ako ne uživamo u trčanju, znači da nešto nije u redu. Kako da dam primer bilo kome i ubedim ga da krene na trčanje, ako me gleda dok se mučim i iscrpljujem do poslednje kapi znoja? Zato ćemo trčanje promovisati kao način zabave i potruditi se da maksimalno uživamo.
Najgore za jednog rekreativca (npr. mene) bilo bi da zapostavi svoje društvo i drage ljude. Loše bi bilo da ne ostavi sebi vremena i energije koje će nekada potrošiti na dobru knjigu ili film.
Ponavljam, svaka čast profesionalcima, ali rekreacija je druga priča. Zamislio sam sebe kako stojim na pobedničkom postolju posle manje trke. Imam oko trideset godina, i pitam se, gde sam bio na momačkoj večeri svog brata, drugaricinom punoletstvu…? Znam da bih sve to propustio, zato što nisam umeren jer – ne znam da budem umeren.
Previše dramatizujem, verovatno. Nekada jeste tako, previše se dajemo zarad ostvarivanja cilja, zbog čega nekada zažalimo.
Doslednost
Nemojte misliti da nisam dosledan. Više mi se moji tekstovi ne sviđaju kao ranije. U jednom napisah kako želim da napredujem, a u drugom kako sam sit ulaganja truda. Trudiću se i dalje, ali ne kao dupli jarac (što i jesam u horoskopu), nego kao normalna osoba, ako budem mogao.
Trčaću da bih bolje izgledao, da bi bio zdraviji, da bih se punio pozitivnom energijom i smejao. Biću velikodušan i podržaću sve nove trkače kojima je podrška potrebna. Neću se sebično okrenuti sebi i svojim treninzima. Ostaću dosledan makar nekim od rečenica iz prethodnog teksta, pošto više ne želim da budem bolji od čoveka kojeg sam juče video u ogledalu.
Kao i uvek, želim da se što više ljudi pokrene i potrudi oko sebe, da investira u svoje zdravlje. Ne dižite ruke od sebe. Ja dižem ruke od iscrpljivanja, ali od sebe ne.
