Ja sam lenjivac, mamina princeza i razmaženković. Priznajem. Nikada nisam bila sportistkinja, niti me je bilo koja sportska aktivnost privlačila duže od mesec dana – uvek sam se izvlačila onda kada je od mene zahtevana disciplina i zalaganje. Podrazumeva se valjda da neću da izađem na stadion kad pada kiša? A, po vetru ne mogu, bole me sinusi. Ne, ne mogu sada, pospana sam. Ne, ne i ne, ne dolazi u obzir da se mučim.
Pa ipak, eto me ovde, sa pet polumaratonskih i jednom maratonskom medaljom samo u 2010. godini, kako branim prava lenjivaca. Mi lenjivci smo, dragi moji i drage moje, neiskorišćen trkački potencijal koji treba gajiti i podsticati. Vidite, lenjivce ništa ne može toliko deprimirati nego kaskanje za vrednicama. Zato nam treba pokazati da ipak postoji jedno mesto samo za nas. Istina, ono će biti prilično pozadi, na kraju kolone, ali tu je. A pravi lenjivac se ne sekira oko svog mesta u koloni.
Šta su lenjivci i kako ih prepoznati?
Lenjivci trče samo onda kada im se trči, a to se dešava najčešće od marta do juna i od septembra do novembra. Možda nemaju naviku trčanja, možda i ne veruju da mogu da je steknu, a niko im ne veruje kada kažu da trče. Lenjivci se trude i rade, ali ne dozvoljavaju da im postane previše teško. Lenjivcima hodanje usred trke nije noćna mora, to je realan način da se preživi. Lenjivci razmišljaju o planu i cilju ali dozvoljavaju sebi prilično lufta i ne sekiraju se ako omaše. Mi znamo da ne možemo nikada biti brzi i to je okej. Zato biramo gledanje oko sebe u toku trke, šetkanje, fotografisanje, zevanje. Mi nemamo pulsmetre, trenere i gps satove, nemamo trkačku opremu sem patika. Ne koristimo sportske preparate i suplemente, nama je uglavnom svejedno da li će nešto moći brže ili sporije da nas pripremi ili oporavi. I stižemo poslednji na cilj.
Lenjivci, ako ste se prepoznali u ovome – samo napred! Trčite kad vam se trči, onako kako vam se trči. Nije neophodno znati svoj laktatni prag, niti svoj VO2 max, nije potrebno imati razrađen plan, niti se hraniti na specijalni trkački način. U redu je praviti duge pauze od trčanja, sve dok znate da je trčanje nešto čemu ćete se vratiti. I ako ne popravite rezultate, ako niste stalno bolji, već isti – pa koga briga? Važno je da ste na asfaltu i sve je okej! Samo je važno da trčite i to onda kada to želite i onako kako to želite. Bez pritisaka i bez žurbe. Čak i ako to znači da nećemo popraviti vreme.
Okej je biti poslednji. Okej je nemati plan. Okej je ne trčati dva meseca i vratiti se na asfalt. Okej je biti poslednji. Okej je da ti je teško i da ne možeš dalje, okej je da stisneš petlju i završiš to. Biti trkač lenjivac, biti poslednji, biti razmaženković, to je zapravo više nego okej. To je način života.
