Yuki Kawauchi, koji je pobedio na Bostonskom maratonu 2018. i istrčao svoj 113. maraton ispod 2:20 na Londonskom maratonu ovog aprila, jedan je od najdoslednijih elitnih maratonaca na svetu!
Londonski maraton istrčao je za 2:13:18. na masovnoj trci. Kako je naveo na Twitter-u, došlo je do prekida komunikacije pa se nije takmičio sa profesionalnim trkačima.
Uprkos tome, završio je 11. ukupno, a prvi u masovnom startu. Kawauchi je takođe u Londonu osvojio 6-Star Finisher medalju jer je istrčao svih šest Mejdžor trka.
On drži Ginisov svetski rekord za najviše istrčanih maratona ispod 2:20. Zvanična i ratifikovana brojka je iz decembra 2021. i tu rekord broji 104 maratona. Međutim, on je u proteklih godinu i po dana povećao taj broj na 113 (za sad). A tek ga čeka maraton u Vankuveru.
Pobedio je na Bostonskom maratonu 2018. sa vremenom od 2:15:54, ali njegovo najbrže vreme je 2:07:27 sa maratona na jezeru Biwa Mainichi. Završio je treći na Tokijskom maratonu 2011. sa vremenom 2:08:37 kada je prvo mesto odneo Etiopljanin, Hailu Mekonnen.
Kako je sve počelo
Yuki je bio tek dečak kada je otkrio svoj afinitet prema trčanju. Njegov zvanični trkački debi bio je kada je imao šest godina.
Roditelji su ga ohrabrivali da trči od ranog detinjstva kako bi izgradio snagu i kondiciju, i brzo su videli njegov potencijal.
„Kada sam bio u vrtiću, iako sam bio spor na kratkim stazama, bio sam uporan na dužim. Tako su moji roditelji naslutili da sam možda bolji u trčanju na duge pruge“, rekao je.
U to vreme, roditelji su bili i njegovi treneri trčanja, a njihova poruka bila je jednostavna: trči što brže možeš. I svaki put kada je među prvima prešao ciljnu liniju ili oborio lični rekord, njegova ljubav prema trčanju je rasla.
Yuki je počeo da učestvuje na trkama sa devet godina. Učestvovanje na trkama je značilo i putovanja, što je otkrio da voli podjednako kao trčanje.
„Morao sam da putujem kako bih učestvovao u trkama“, rekao je on. „Trkam se, onda odem i jedem finu hranu, uđem u lokalne tople izvore (banje), a onda se vratim kući. Uživao sam u putovanjima, a učestvovanje na trkama značilo je da moram i da putujem. Bilo je zabavno otvarati časopise i odlučivati koja mi je sledeća trka.“
Uprkos svim naporima, prvi put je pobedio na trci na 5km u srednjoj školi u Okegavi, Saitama, a njegov put do obaranja rekorda je zaista započeo.
„Razmišljao sam kako da se zabavim dok trčim“
Tokom poslednje godine srednje škole, Yuki je izgubio oca. Pošto ima dva mlađa brata, pažljivo je razmatrao mogućnosti za karijeru kada je birao univerzitet. Na kraju je izabrao Univerzitet Gakushuin kako bi kasnije radio posao vezan za lokalnu revitalizaciju i događaje.
„Pošto sam tokom srednje škole trčao pod stalnim pritiskom, razmišljao sam kako da se što bolje zabavim dok trčim. Mislio sam da treba da idem na univerzitet koji nema super-jaku atletičarsku ekipu kako bih mogao da počnem iznova.“
Yuki je bio u pravu. Treninzi na Univerzitetu Gakushuin značajno su promenili njegov pristup trčanju.
Najznačajnija promena bila je količina treninga. Umesto do tri treninga dnevno, trčao je samo jednom dnevno. Kako je dao vremena telu da se odmori, smanjio je i broj povreda. Sada je postojala jasna granica između treninga i odmora, što je imalo određene psihološke koristi.
Trening visokog intenziteta se dešavao samo dva puta nedeljno umesto tri ili četiri puta. Plan treninga je pravljen dva meseca unapred, a to je olakšavalo prilagođavanje udaljenosti i tempa lakih trčanja između treninga.
„U slobodnim danima trčao sam na stazama ili na nekim trkama u gradu. Iz univerzitetskog kampusa mogao sam da idem do turističkih mesta kao što su Sensoji, Tokyo Tower, ili Nihonbashi. U prošlosti sam na neki način bio primoran da trčim. Ali sam počeo da osećam da trčanje radi trčanja može biti zabavno, iako su brza vremena i dobri rezultati i dalje zadovoljavajući.“
Povratak na „dve omiljene stvari“
Yukijev prvi puni maraton došao je tokom njegovih univerzitetskih godina. Imao je samo mesec dana da se pripremi, a njegov tim je bio protiv toga. Ubedio je glavnog trenera da učestvuje samo da bi se kvalifikovao za Tokio maraton (nešto što danas više nije potrebno).
Pod tim uslovima, Yuki je otišao na Beppu-Oita Mainichi maraton, a on je od toga dobio mnogo više od same trke.
„Zapravo sam želeo da putujem u region Kyushu. Iako sam ponovo počeo da učestvujem na lokalnim trkama tokom univerziteta, nisam mogao da idem na mesta kao što su Kyushu, Hokkaido, ili Shikoku kao što sam se nadao. Jedva da sam i ranije putovao avionom. Zato sam želeo da odem u Beppu-Oita.“
Pošto mu je to bio prvi maraton, uzeo je celu nedelju pauze. Nije mogao da odoli da posle trke napravi kratko proputovanje.
Ali kako je prošao njegov prvi maraton?
„Hteo sam da postepeno dođem do 32 km, kako sam se dogovorio sa glavnim trenerom. Ali na 27 km dobio sam vetar u leđa. Cilj mi je bio da završim trku za 2 sata i 27 minuta, a završio sam za 2 sata 19 minuta i 26 sekundi. Dvadeseti na svom prvom maratonu.“
Ova prva trka bila je početak njegove impresivne titule iz Ginisove knjige rekorda.
Prvi Tokio Marahon, koji mu je bio ciljna trka, ispao je mnogo teži. Morao je da ostane u medicinskom šatoru 40 minuta nakon trke dok se borio sa utrnulim rukama i disanjem. Uprkos bolu, bio je za minut brži nego na prvom matatonu.
U aprilu 2019., Yuki je zvanično postao profesionalni trkač. Njegov režim obuke se nije mnogo promenio, ali sada je ono što je radio besplatno postao plaćen posao.
Vrh sveta
Prošle su četiri godine otkako je Yuki postao profesionalni sportista. I dalje ima jake ambicije, uključujući razbijanje svog PB-a, ne samo na maratonima već i na drugim distancama. Nastavlja da teži visokom rangu u trkama i dobrom plasmanu na Marathon Grand Championship u Japanu ove godine. Njegov cilj je, za sada, da poseti svih 47 regiona Japana sa Maratonskim karavanom.
„Mogao bih pokušam da postignem rekorde u trčanju u kostimima, posebno one koje samo ja mogu da oborim. To bi moglo zainteresovati ljude za trčanje, kao i za titule Ginisovih svetskih rekorda.“
Yuki je prošao kroz mnogo toga. Tokom srednjoškolskih godina, uvek je težio vrhu i smatrao je da je neophodno da bude broj jedan. Međutim, kako kaže, ne morate da zaglavite sa istim ciljevima i snovima kao i svi ostali.
„To znači da u trčanju ne morate da ciljate da budete olimpijac.“
„Sve dok, na kraju, uživate i osećate da ste nešto postigli, onda je to fantastična stvar, bez obzira šta vam drugi kažu. Ako ono u čemu ste dobri iskoristite najbolje što možete i pravite drugačije ciljeve od svih ostalih, onda će vam život sigurno biti bogatiji. Ali ako se borite sa svojim ciljem, zapitajte se da li je taj cilj pravi za vas. Malo ga promenite, tada ćete se sigurno osećati bolje.“
Izvor: Guinness World Records
