Lazar Filipović: Pravi put preda mnom – paratriatlonac

Lazar Filipović nas je od samog početka zainteresovao kao ličnost i sportista. Rođen je 1990. u Čačku, sa znatnim oštećenjem vida (vidi manje od 10%). Uprkos svim problemima, zaljubljuje se u biciklizam, a nakon toga i u triatlon. Ostvaruje fantastične rezultate na svim poljima. Nakon svega što smo naučili sve što možemo da kažemo je: svaka čast majstore!

Kako si shvatio da imaš problem sa vidom?

U ranom detinjstvu nisam ni bio svestan problema koji imam, niti da uopšte imam problem! Jednostavno – tako sam živeo, rastao i sve je to bilo normalno za mene, jer nisam znao da postoji drugačije. Tako sam vaspitavan, tako su se u porodici ponašali prema meni i ja sam tako živeo – normalno kao ravnopravan član porodice, sa ogromnom željom da  jednog dana, kada dovoljno porastem, postanem sportski biciklista.

Kako si odlučio da se baviš sportom?

Ta se želja rodila u meni rano, dok sam sa dedom pratio biciklističke trke i osetio neki prvi naboj adrenalina koji taj sport donosi, a uz to sam osećao da nisam dovoljno sposoban za neke druge – kolektivne sportove, verovatno zbog rezervisanosti uslovljene problemom sa vidom koji sam imao i koji me je tako usmeravao u životu.

Sa druge strane, osećao sam veliko uzbuđenje i ogromnu energiju koju svaki biciklista poseduje, kako u fizičkoj spremnosti, a jos više u izuzetnoj voljnoj snazi i upornosti koje su osnova za svakog uspešnog trkača. Tu sam, gledajući izuzetnog asa – Miću  Brkovića pre svega, našao motiv i cilj za ispunjenje svojih sportskih apetita.

Uporan i „tvrdoglav’, a nadasve borben po prirodi, jedva sam čekao da porastem do sportske bicikle, a onda sam, zahvaljujući navedenim osobinama i uz veliku želju, počeo da postižem i prve rezultate.

Bio je to trenutak kada je trebalo prevazići sve postojeće strahove i nesigurnosti, pre svega sopstvene, a potom i strepnje mojih roditelja svesnih mog problema sa vidom, i upustiti se u avanturu koja se zove biciklizam, u situaciji gde spadate u skoro slepe osobe!

To se svakako kosilo i sa medicinskim preporukama i mišljenjima, ali čovek ipak – uz podršku onih kojima veruje, treba da veruje najviše u sebe!

Naravno da sve nije bili glatko i lako, usledile su i dve operacije u Rusiji, ali upornost u momentima kad je najteže je ono sto definiše prave  borce – to je ona mala, a ogromna razlika koja izdvaja vrhunske sportiste od ostalih zaljubljenika u sport.

Biciklizam je bio moja velika ljubav i doneo mi je mnogo značajnih trenutaka u životu – putovanja, druženja, uspehe i padove, i pomogao mi je da razvijem stav da u sportu, a tako i u životu, ne postoji predaja i odustajanje u teškim trenucima, jer kada se skupi snaga da se oni pobede, posle toga sledi uspeh i ponos sto se nisi predao!

Najveći uspesi?

Zahvaljujući takvom odnosu, i pored problema sa vidom koji mi je dodatno otežavao karijeru, ali me verovatno činio jos jačim, postao sam i juniorski reprezentativac Srbije u biciklizmu i ostvario nekoliko značajnih rezultata.

 A onda sam, opet zahvaljujuci Micu Brkoviću, ušao u tandem – biciklizam kao slabovidi vozač, i u tom sportu počinju vrhunski rezultati:

• viseštruki prvak države,
• učesnik na dva Svetska prvenstva,
• osvajač medalja na trkama za Evropski kup…

Triatlon, rezultati i put?

Tada se otvaraju nova vrata i ja ulazim u svet TRIATLONA, i svom matičnom sportu – biciklizmu pridružujem jos dva lepa, ali teška sporta-plivanje i trčanje!

Ova tri sporta, koji su inače nespojivi fiziološki, čine u kombinaciji jedan od najtežih, ali i najlepših sportova na svetu!

Kroz ovaj sport sam konačno upoznao sebe i svoje mogućnosti, kompletirao ono sto mi je možda falilo u životu, naučio da se uvek može više i da ne postoje prepreke koje se ne mogu prevazići!

 Zahvaljujući tome, upustio sam se u jedinstveni poduhvat, koji je na granici avanture, i sa svojim slabovidim kolegom Goranom Nikolićem  istrčao 10 punih maratona za 10 dana – od Kragujevca do Mostara –(422km), što niko do tada nije ostvario!

 A zatim slede ozbiljni rezultati u triatlonu:

• prvak Evrope za 2011g u Španiji,
• vice-šampion Evrope za 2012. u Izraelu,
• svetski vice-šampion za 2012. Novi Zeland

U 2013. i pored dobre pripreme i odličnih trka, nije bilo zvaničnih rezultata zbog sportsko-tehničkih grešaka, ali se zato u ovoj godini nadam dobrim plasmanima i dobrom pred-olimpijskom ciklusu!

Čime se baviš mimo sporta i koji su ti ciljevi za budućnost?

Za sve ovo vreme, redovan sam student Fakulteta Medicinskih nauka u Kragujevcu, koji mi pruža veliku podršku i razumevanje, i jedan od prioriteta je da studije okončam uspešno.

Cela ova priča ne bi bila moguća bez ogromne i bezuslovne vere moje porodice-roditelja i brata, velikih odricanja i strahova, a nadasve velike sigurnosti da zajedno možemo da prevaziđemo sve prepreke, a kojih je zaista bilo mnogo!

Sada sam član TK „Tamiš“ iz Pančeva, gde sam našao puno razumevanja, uslova za treninge, vrhunskog trenera Vladu Savića – a što je najvažnije, veliku veru da će nas ovaj i ovakav rad dovesti do Olimpijskih Igara u Riu, i da ćemo svojim primerom zainteresovati one koji još traže pravi put pred sobom.

Hvala Lazare!

Lazara možete da pratite na njegovoj FB stranici i sajtu