Pakujem stvari i naravno, prednost u odnosu na štikle i elegantne sandale sada imaju patike i oprema za trčanje. Postali ste prava trkačica onog trenutka kada sa zanosom i opsesijom u šoping turi gutate očima sportsku opremu i poslednji dinar, odnosno evro izdvajate za dobre patike umesto za štiklice i haljine.
To je ona granična razlika između veteranke sportiste i rekreativca. Trčanje je vrlo bitna životna stavka, kuća, deca, porodica, muž, onda ide trčanje, pa prijateljice i sve ostalo. Kada i članovi porodice progutaju knedlu i prihvate vaš hobi koji je na granici fanatizma, za neke u Srbiji jer je u svetu bavljenje sportom u srednjim godinama normalna stvar, e onda trčanje zaista postaje pravo zadovoljstvo.
To se zove prava ravnopravnost polova, kada moj suprug bira destinacije gde mogu da idem na odmor ali i da trčim ili kada umesto mene skuva poneko jelo ako sam na trci.
Elem, na odmoru se čitav normalan srpski svet odmara, odmor se shvata kao opuštenost u svakom pogledu. Tolerancija je zapravo baš to… svako radi ono što mu odgovara i svi su zadovoljni. Mislim da je nametanje bilo kakvog stila u životnom rasporedu i ponašanju veliko opterećenje, tako smo se i mi dogovorili… svako ustaje kad mu je volja i ide na plažu u željeno vreme.
Neki godišnji odmor shvataju kao aktivni sportski odmor, jer pravi sportisti moraju stalno da održavaju formu. Ako se ima u vidu da ne idem na olimpijadu i ne osvajam hiljade evra za trčanje, moj entuzijazam se shvata kao čist mazohizam, naravno, samo za neke… moji dragi članovi porodice već su prihvatili izvesna iskakanja u mom ponašanju i shvatili su da me ne mogu promeniti u fiks ideji da ustajem u sedam, trčim četiri km do plaže i nazad samo da bih održala formu.
Jedna navika, teška odvika… da li sam radila ispravno ili sam trebala da opustim telo i duh… ne znam, ali meni je prijalo, a dokle god radiš samo ono što ti prija, ne prisiljavaš sebe na nešto preko sopstvene volje, nema problema i još uvek si u hobiju, uživaš i sport nije postao oblik zavisnosti ili bežanje u sadomazohizam. Jednostavno sam trčala onoliko puta koliko mi je prijalo… svaki treći dan, kombinovala trčanje u patikama, po asfaltu sa trčanjem po plaži.
Ne bih se setila da skinem patike i trčim bosa po pesku dok me talasi zapljuskuju da to nisam videla od džogera na plaži. Mali trijatlon, bez bicikla, malo trčanja, malo plivanje, pa opet trčim, onda više plivam…. dok mi je stopalo tonulo u pesak nisam osećala nikakvu neprijatnost… nigde stakla, konzervi, đubreta, čisto more koje te u peni i valovima zapljuskuje, dok ti stopala duboko uranjaju u pesak, pa biraš da li ćeš da ih hladiš ili ćeš da gackaš po skoro suvom pesku.
Onda sam iznenada osetila svu težinu ovog eksperimenta i shvatila da je takvo trčanje duplo teže od trčanja po asfaltu ili travi. Sigurno je zdravije povremeno bos… opustiti se i patike obesiti na rame. Bilo je tu još dvoje troje ranoranilaca i to je to… ostali pametni ljudi su ispijali espreso, gustirali gazirani sok i zasladjivali se krofnama… dok sam ja osećala bol u stomaku od gladi… ali eto… to je cena sportskog života….
