Trčanje u zemlji lala

Pre par nedelja posao me je odveo u omanji grad u Holandiji – Apeldorn, i kako sam kročio u kancelariju umalo mi oči nije izbio poster za predstojeći maraton. Pošto sam utvrdio da ću u to vreme biti tu, rešio sam da trčim i odabrao stazu od 27,5km. Međutim, posao mi nije dao vremena da se pripremam, tako da me je četvrtak pred maraton dočekao nakon dve nedelje sedenja pred računarom bez i jednog treninga. Poput Lale iz onog vica sa lubenicama, rešio sam da proverim da li ja stvarno mogu da trčim 2+ sata, zbrisao nešto ranije sa posla, uzeo plan grada sa recepcije hotela i krenuo u obilazak.

Lepa zemlja Holandija je ravna i zahvalna za trčanje. Prvi deo treninga istrčao sam kroz snegom pokrivenu šumu kojom meštani i turisti jašu kad je vreme lepše, a zatim me je put poveo ulicama niskih kuća sa ogromnim „akvarijum prozorima“. Obzirom da zavese ne koriste, ne može se sa sigurnošću reći da li Holanđani vole da gledaju na ulicu ili da ulica gleda njih dok leškare na kauču, ručaju ili sede sa prijateljima, ali sigurno ne vole da hodaju. Video sam dosta biciklista, automobila, autobusa, čak i po koji motocikl, ali pešaka… ni jednog. Čini se da ni đubre ne idu da bace peške. Izuzetak je gradski korzo kroz koji sam neplanirano protrčao, jer nisam imao taj deo karte. Nepotpunu kartu sam sa manje ili više uspeha nadoknadio mini-kartama na stanicama gradskih autobusa. Kada je već počeo da pada mrak, mimoišao sam se sa dva-tri trkača i napokon u hotel stigao izmoren, ali turistički i trkački zadovoljan.

Preostale dane do maratona proveo sam aktivno odmarajući, obilazeći Utreht sa drugarima. Nisam sreo Džonija Štulića.

Koliko je vreme u subotu bilo lepo, toliko je nedeljno jutro bilo hladno i vetrovito. Trava je bila bela od slane, a uši crvene od vetra. Sa sobom sam nevoljno poneo dres, rukavice i „ušočuv“ i krenuo ka takmičarskom centru u pozorištu u centru grada. Dobar deo grada bio je mobilisan za maraton: ulice zatvorene, startni prostor ograđen, šatori i zastave sponzora i organizatora svuda unaokolo. Uprkos prilično hladnom vremenu, bilo je dosta gledalaca i neočekivano veliki broj trkača. Presvukao sam se u obližnjoj osnovnoj školi i, čak, preko dresa obukao lepu zelenu sintetičku majicu koju sam dobio uz prijavu, ali mi se nije izlazilo da stojim na hladnom dok učesnici drugih trka startuju, pa sam ćaskao sa ostalim trkačima koji su pretežno rekreativci srednjih godina. Kada sam napokon ušao u zonu starta, progurao sam se ka sredini mase, ne zato što volim da se gurkam sa trkačima koji se u mestu zagrevaju, već da bih ih sebično iskoristio kao zaštitu od vetra i zime, bar dok ne počne trka.

Prvih nekoliko kilometara trčalo se ulicama i na svakom uglu bilo je navijača, pa čak i orkestar i par samostalnih svirača. Dok smo ušli u šumu malo je otoplilo ili sam se samo od trčanja ugrejao, pa sam se raskomotio. Okrepne stanice sa vodom (običnom, šećernom i glukoznom), čajem i bananama bile su raspoređene na svakih 5km, kao i satovi sa zvaničnim vremenom i jedinice hitne pomoći. Prvih 15km bilo je blago nizbrdo, narednih 5-6 neznatno uzbrdo, a poslednjih par samo – teško. Bar meni. Dok mi je svaki korak postajao kraći od prethodnog, pedesetak Holanđana i Holanđanki me je obišlo, a ja sam se tešio da je to zato što su se napili „čarobnih napitaka“ za koje su imali posebne „borbene pojaseve“ sa bočicama – bombicama. Doduše, jedna teta se našla u rukama lekara na poslednjoj okrepi. Po ne previše trijumfalnom prolasku kroz cilj dobili smo ćebad, čaj i/ili „čarobni napitak“ za posle aktivnosti, a nekoliko teta je pomagalo iznemoglim trkačima da raspertlaju Šampion-čipove (Championchip) iz svojih patika i vrate ih organizatoru.

Sve u svemu, organizacija je bila izuzetno dobra, ali imam i par zamerki. Iako pristojnog izgleda, sajt maratona nije bio preterano koristan, niti informativan, barem ne na engleskom jeziku. Uprkos tome, prijavio sam se i ne razmišljajući zašto mi traže adresu, upisao svoju adresu u Srbiji na koju su Holanđani uredno poslali takmičarski broj i Šampion-čip. Pošiljka je u Srbiju stigla tek dan pred trku, kada sam ja već uveliko bio u Holandiji, te sam na dan trke u takmičarskom centru morao da uzmem novi broj i čip i obećam da ću im poštom vratiti onaj iz Srbije. Drugi problem prilikom prijave bila je uplata startnine od 17 evra (+2 za iznajmljivanje čipa), koju je, prema informacijama na sajtu, bilo moguće izvršiti isključivo na račun organizatora desetak dana pre trke. Kako bih zaobišao plaćanje međunarodnih bankarskih troškova, zamolio sam kolegu da uplatu izvrši u moje ime, ali kasnije sam saznao da sam za dodatnih 5 evra mogao da se prijavim i na licu mesta. Lepo bi bilo da je startninu bilo moguće uplatiti karticom preko Interneta. Ali, tražim dlaku u jajetu. Obzirom na lokalni karakter trke, sve je bilo na daleko višem nivou nego što bih očekivao.

Za kraj, dodao bih samo jednu „hranljivu“ zanimljivost. Ako ste mislili da je „Denjub fuds“ iz našeg mleka iscedio sve što je ikada bilo mlečno, a preostalu vodu ofarbao u belo, niste probali holandsko mleko. Toliko je slabo da na kutijama ne smeju da napišu koliko procenata mlečne masti ima. Postoje tri kategorije: 0%, polumasno i punomasno, s tim što bi to „punomasno“ sa zadovoljstvom popio i najokoreliji vegan. Mlekoljubi svih zemalja, ujedinite se!