Profesionalna deformacija ili prava sportska meditacija?

Možda ćete se pitati kako svoj talenat za trčanje mogu da prenesem na decu, jer eto to je samo sport, i kakav je to talenat? Zašto uopšte trčanju pridajem tako mnogo značaja?

Odgovorno tvrdim, kao prava ptica trkačica-teški ovisnik od ovog kraljevskog sporta, uporno podvlačim i želim svi da me čuju: trčanje je stil života. To je miris dana, vetar noći, osećaj u stopalima koji ti se tako uvuče u nozdrve, vene, prostruji tvojom krvlju, da više povratka nema i više nikada nisi isti! Sebično je neki dar, ili umeće koje te unapređuje, čuvati samo za sebe.

Postoji poseban osećaj koji opet, samo profesori prepoznaju. Ti napreduješ, letiš, uzdižeš se, kada pomažeš drugima i na njih prenosiš svoj dar.

Kada pogledam anoreksične ili bucmaste učenice, osetim grižu savesti što nisam pokušala da im pomognem. Simpatične su mi dok me iskreno bodre i dive se mojim uspesima. Zaboravimo to da je moj rezultat na trkama, za mene, blamaža u odnosu na ove trkače i maratonce koji delju kilometre. Jedna moja koleginica, takođe profesorka, u pedesetim cepa maraton za četiri sata… šta da vam pričam!

Onda tek shvatim da sam napredovala, uvidim koliko mi je dobra donelo letenje po asfaltu, tabananje po stadionu, doživim prosvetljenje i poželim toj istoj dečici da na neki način uzvratim. Oni meni osmeh, podršku, a ja njima ništa. I tako je počelo.

Na poslednjem maratonu su mi se priključili mašinci i električari, kao uključeni na struju.Nije bilo greške, napravila sam pravi potez, osim što još nisam pojedine ubedila da se ne jede burek pred trku, niti puši cigara dok džogiraš.

Ostvarila sam dvostruki cilj, proširila maratonsku groznicu, jer to nam je sportska misija da što više ljudi zarazimo ovim jedinim oblikom pozitivne zavisnosti. Ko se navuče na trčanje, nema mu spasa, a ukućani samo mogu da se pomire sa činjenicom da će godišnji kalendar kućnih aktivnosti da se usklađuje prema kalendaru trka.

Ideja za osnivanje maratonske sekcije nije pala sa neba, ali kada meni nešto padne na pamet nema odustajanja, prava sam krlja.

Imala sam guru uzor- nastavnika jedne beogradske srednje škole, profesora srpskog jezika koji je vodio svoje učenike na trke i maratone.Kakav neverovatan nonsens! Ups, upotrebljavam strane reči, ali ovde je šokantnije tako se izraziti.

Profesori srpskog jezika vežbaju maratonce-učenike, umesto da ih vode na pozorišne predstave?Naopako, došlo je poslednje vreme, ili su profesori prolupali ili nam se školstvo raspada? Možda i nije tako jer u francuskim školama nastavnik biologije čas počinje uz pesmu i gitaru.

Pojedinci bi prokomentarisali.. nema pametnija posla, pa se mlati sa decom po ulicama. Deca nam nepismena i raspuštena, a ona se glupira, umesto da čita lektiru. Nekada je naokolo bliže… moji trkači će biti u ulozi novinara-reportera.

Maratonska trka osvanuće kao sportska priča. Ostvarićemo povezivanje predmeta, a nećemo se mnogo pomučiti. Lekcije će ući u njihove glavice, na mala vrata sporta. Samo tako je moguće doživeti pomak u pedagoškom donkihotskom trudu. Don Kihot je jurio za vetrenjačama jer je bio lud ili zato što je video nemoguće, doživeo više imao svoj svet? Pročitajte opet tu lektiru i nemojte da se žalite na decu! Priznajte ne sećate se!

Nemoguća misija> Fun run

Pozvala sam učenike na TRKU ZABAVE koju organizuje Zemunska gimnazija i profesor Saša. Prvo su me bledo i sa nepoverenjem gledali jer kako ja onako našminkana i uparađena za nastavu mogu da se uklopim u njihovu viziju trenera – sportiste? Međutim, pošto me pojedini učenici dobro poznaju i uverili su se da ne podležem stereotipima i odskačem iz sredine, pokušali su da me zamisle u patikama.

Hteli su zapravo da se uvere da se ne foliram i zaista trčim tih famoznih četrdeset dva kilometara. Onda su se navukli na zavisnost zvanu tabananje po asfaltu, džogiranje i ubijanje vremena na pravi način.

Žalite se da nam je omladina deformisana, poput robota zakovana za tehniku novih generacija, a šta ste uradili po tom pitanju?Kada ih uhvate pundravci, tinejdžersko ludilo, bolje da istrče deset krugova oko zgrade, nego da se zavlače u zagušljive sobe i kuckaju poruke na fejsu.

Kada potroše onu negativnu energiju na trci, ostaje smirenost u glavi i bistrina u duši, spremnost za učenje. Moja ideja o maratonskoj sekciji i sada izgleda skoro kao nemoguća misija. Od šesto učenika za trku zainteresovano je dvadeset, pa se prijavilo samo deset. 

Mira i Andrijana su došle na dogovorenu pripremnu trku. Malo su zbrisale sa nastave, ali kako da ih kritikujem? Prestraće možda da puše, smiriće se njihovi strahovi i nemiri, vratiti rumenilo na lice.

Iz Sremčice, po kišnom i tmurnom vremenu, dolaze na Ušće da trče sa svojom profesorkom koju su prethodni dan gledali iz klupa u potpuno drugom izdanju.

Reče meni jedna koleginica… : „Nije dobro zbližavanje sa učenicima… obiće vam se to o glavu!“

Ercovski kov ličnosti je čudo, oni nikog živog ne slušaju! Teram po svom, kada osećam da radim pravu stvar, a često i kada nije tako.

Ovaj put sam osećala da je to zaista prava stvar! Trčale smo nas tri same po kiši, na čistom vazduhu, dok dobuje kiša u ritmu tam-tama kroz noć. Možda je neko ko nas je gledao pomislio, ovo je mama sa svoje dve ćerke ili trener sa svojim učenicima. Možda su se roditelji uplašili da će se njihova deca razboleti jer trče po kišnom danu. U zdravom telu, zdrav je i duh, ako mogu braća Rusi da se kupaju u reci zimi, zašto mi ne bismo mogli po kišnom danu da trčimo?

Zašto se povremeno, u ime prirodnosti i spontanosti, ne bi kršila zapisana pravila?

Kako su se samo zarumenele i zasjajile im se oči! Prvi put trčanje po kiši, razbijanje svih tabua, prvi put druženje sa nastavnikom na jedan potpuno nov način.Mislite da preterujem, kažete glupiram se, tvrdite gubim vreme, ne podržavate me?

Ne zanima me šta drugi misle dok posmatram njihova zadovoljna lica. Škola nije bauk, a profesori nisu samo predavači. Mi smo ljudi od krvi i mesa, nečiji roditelji i naša deca negde u nekoj školi sede u klupama. Zato treba razviti spontan i prirodan odnos prema učenicima.

Naše fotografije sa kišne trke pobijaju sve kritike. Osmesi na licima, mokra kosa, kišne kapi na njihovim obrazima i smeh koji zvoni dok po mraku, u ritmu kišne pesme trčimo pored reke – ta slika daje sasvim drugi odgovor.

Dok smo se istezale i vežbale zaboravile smo na sve probleme. Ja na malu platu, umor i svoje godine koje prolaze nemirnim korakom, one na dečka koji ih smara, loše ocene u školi i porodične probleme.

„Pobeći negde, daleko što dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje, pobeći negde, daleko što dalje, dajte mi pojas za spasavanje!“ ili „I am singing and dancing on the rain!“.

Zamisli život u ritmu muzike za ples i trči, trči….