Mesec uoči maratona – ludilo, obest ili pokušaj bekstva?

Mislima se sve više vraćam u prošlogodišnji predmaratonski period. Setila sam se zapažanja kolege Miloša kako moram da pomerim prag bola… da pokušam istrčavanje i ubrzavanje na distancama i brzinama koje nisu komforne. Uhvatite sebe  da otaljavate pripremu, desi se da trčite reda radi. Nema uspeha bez znoja i truda…  ni istrčane trke bez bolova, makar to bio i profesionalac, a ne amater kakav sam ja.

Uznemirava, obavezuje….

Radoznalost prijatelja i rođaka koji očekuju da istrčim kao  i svake godine. Zapravo to više dođe kao neki izazov, jer trčanje je velika avantura. Planiranje i organizovanje vremena. Kada vam je posao daleko od kuće svako organizovanje vremena mora da bude  precizno. Ako ste domaćica, mama i supruga, onda je teško staviti trčanje na prvo mesto. Imam razumevanje ukućana. Često sa sinom idem na stadion i zajedno treniramo, ali njegova disciplina je sprint. Ubiješ dve muve jednim udarcem, provodiš vreme sa detetom i baviš se sportom. Uspela sam i supruga da uključim na neki način u moje sportske aktivnosti, mada on više voli da peca i statira, dok ja trčim. Evo ove nedelje mi je obećao da će ići sa mnom na trku oko Ade.

Kako sve stići?

Nije lako… ali lepota života je u ispunjenosti dana raznim aktivnostima. Najgore je kada dremaš ili blejiš pred ekranom. Ujutru često ustanem jako rano, pozavršavam kuvanje, pranje sudova, stavim da se krčka ručak i opalim jednu kratku distancu pre posla… sat vremena. Naravno, ne nosim telefon sa sobom i isključim ga da mi se ne bi desilo da me zovu na zamenu.

Pred trku padaju sve sporedne aktivnosti.. nema kafića, izlazaka u grad, bioskopa, sve je podređeno treningu i koncentraciji pred trku.

Neistrčan trening stvara osećaj griže savesti pred ostvarivanje pravog cilja. Motivacija varira i zavisi često od raspoloženja. Ponekad se desi da jedva stavim noge u patike, a kada izađem i poletim…. osetim fenomenalno olakšanje i adrenalin, brzo mi se vrati raspoloženje. Osećam se dobro, nemam zdravstvene probleme… pritisak, šećer, depresije… to mogu da zahvalim trčanju, pa je red i da uzvratim svom hobiju sa boljim rezultatom.

Treninzi su planirani na nedeljnom nivou, ipak ih prilagođavam sebi….nekad trčim do Ušća, često treniram brzine na stadionu, ali je pravo zadovoljstvo istrčavati dužine na Adi. Mislim da ću opet početi sa praksom da ponesem opremu i nastavim u školu, na posao.

Elegancija, ženstvenost pred trke

Mislim da znaju koleginice trkačice o čemu govorim. Kako isfenirati kosu, ako sutradan trčiš dva sata? Da li se odreći štikli ako je to u interesu tvojih nogu koje ipak vape za udobnom obućom posle treninga? Kako će te gledati kolege ako na posao dolaziš sa rancem, umesto sa elegantnom tašnom?

Prava trkačica zaboravlja na eleganciju i pretvara se u muškobanjastu sportistkinju, pomalo zarozanu, znojavu i nenašminkanu? Ne, nikako.

Zaboravim feniranje i dodatno samo prosušim kosu…. ponesem baletanke a trčim do ade u patikama, presvlačim se u toaletu kafea, sačekam da se osušim… doteram šminku i nastavim u školu jer su jutarnji časovi za trčanje nezamenjivi. Uvek me kolege gledaju sa smeškom ili podsmehom zbog dodatne hrane koju nosim na posao… a to je često neophodno…. čokoladno mleko, banana, jedna jabuka, jedna čokolada… organizam jednostavno vapi za tim posle jutarnjeg trčanja.

Ne gubite motivaciju za trčanje…. ni kada vam loše krene, kad nije vaš dan, ako vam se čini da se ceo svet srušio… nikada ne dozvolite da se vaši ciljevi istope kao čokoladna kula na suncu urbane vreline. Budite svoji… ne razmišljajte kako će se to nekome svideti i zarazite trčanjem još više ljudi oko sebe.