Ovo je bila najteža godina mog života. Tekst koji ćete pročitati započinjala sam i ostavljala previše puta. Jednostavno, teško je. Neke teme moraju da odleže, moraju da se slegnu da biste rečima zaista dali pravi ton, punoću i okvir. A tema je važna: jer trčanje i ljubav su mi spasili život.

Otac mi je ovog proleća umro u naručju. Ni sama ne razumem zašto mi je toliko teško da otkucam ovu rečenicu.

Da li kada je otkucam deluje realnije, ili manje realno? Nisam sigurna, ali deljenje nečeg toliko intimnog nije ni lako, ni jednostavno. Ali mi je važno. Tata je nestajao polako, a onda stravično ubrzano, brže nego što je moj um mogao da se ukači na tu realnost. Držala sam ga za ruku i plačući, puštala da ode. Bio je mart i bilo je to mesec dana pred maraton.

Ne smeš da staneš

Tragedija ostavlja ožiljke koji zaceljuju postepeno, šok je prva etapa i u tom stanju sam isti dan planirala trening. Ivan me je zaustavio. Daj sebi vremena da zaceliš.

Vodila sam bitku na dva polja: želela da život ne stane, ali i pravila pauze od svega. Želela sam da tati nekako dokažem da idem dalje. Odlučila sam se da istrčim Beogradski polumaraton njemu u čast.

Nedovoljno spremna, mučila sam se sa svakim sledećim kilometrom. Borila sa vetrom i olujom u sebi. Dragana je trčala sa mnom, i pomogla da ne odustanem. Na momente kada je oluja izbijala na površinu mučila sam se sa napadima plača i panike.

Naišle smo na Brankov most (tatino ime) i moja sestra mi je trčala u susret. Zajedno smo prošle pored kafane gde nas je uvek čekao i bodrio, zajedno prošle poslednje kilometre do cilja.

Nekako sam presekla nevidljivu pobedničku traku i razumela da je jedan deo života zauvek iza mene.
Nisam stala.

Nisam stala, tata. Tebi u čast

A post shared by Tijana Popadic (@cuteenough) on

Paralelni tokovi

Priča bi ovde mogla da stane i bude još jedna u nizu jednostavnih motivacija. Ali život nije toliko jednostavan. Sve ono što nisam stigla da procesuiram stiglo me je naknadno.

Treninzi su se opet uobličili i mislila sam da se vraćam u svoje stare patike. Sa strane, trkači su mi dobacivali da se vučem i da sam spora, to je valjda duhovita fora, ali ja na nju nisam dobro reagovala. Pokidanost kontinuiteta je nezgodna stvar. Ali ipak, nazirala se uzlazna putanja.

Trčanje je bilo način da disciplinujem sebe i u drugim oblastima, ulivala sam sebe u trening, i optimizam se vraćao. Neverovatno je do koje mere me je trčanje i otvaralo. Dešavalo se da trening prekinem ili završim ridajući.

Iz mene je mesecima izlazila sva tuga koju sam potisnula, koja se zavukla, kojoj nisam dozvolila da me preplavi.

Dobar savet koji sam dobila u to vreme bio je: nađi svaki dan mali razlog da budeš srećna. Jer sada se za sreću boriš.

Neko vreme je taj mehanizam radio, a onda se desio nov krah. Sve vreme tatine bolesti, i na samom kraju, naš porodičan pas se nije odvajao od njega. Kada je tata otišao, Gizmo se razboleo.

Paralelno sa mojom borbom, borila sam se i za taj mali život. Kao da je to bio način da popravimo nepopravljivo. Neuspešno. Pas se gasio, i konačno zgasnuo, tragično, meni na rukama.

Ljubav je stvarna #Gizmo

A post shared by Tijana Popadic (@cuteenough) on

Ako sam do tada gradila izlaz iz tuge postepeno, sada sam se ponovo našla na dnu duboke, mračne jame. Previše smrti. Premalo svetla. Nikada nisam dobila stručnu dijagnozu, ali svi simptomi depresije su se gomilali: letargija, bezvoljnost, nesanica, nesposobnost da izađem iz kreveta, dani provedeni u istom položaju ispred laptopa.

Kada ste u mraku, i na mrak se naviknete, svako svetlo vam postaje odbojno. Ljubav partnera peče i smeta, sunce vam je gnusno, ako morate da budete među ljudima, radite to na silu i mehanički. Apsolutno vam se gadi ideja da obujete patike i trčite. Iako racionalno znate da će pomoći, emotivno ste previše udaljeni od te odluke. Ozbiljno depresivnim ljudima postaje nemoguće i da hodaju.

Prvi put sam razumela ovaj mehanizam iako me je samo okrznuo.

Dug put kući

Imala sam neobično mnogo sreće u svemu tome da su me okruživali neverovatno nežne i strpljive duše. Volela bih da ovde predstavim recept kako prevazići kolaps volje i vratiti se na stazu. Ali ne mogu, jer verujem da je recept za svakog drugačiji, iako je suština ista: morate se vratiti u ljubav i izaći na svetlo.

Moj put je bio kroz ljude i trčanje, i duboko verujem u tu kombinaciju jer za mene oni daju smisao, sa jedne i osećanje povezanosti sa prirodom, sa druge strane.

U prvo vreme, Ivan je nalazio načine da me izmami u baštu uprkos bezvoljnosti. Sledeči korak je vodio na trening. Iskreno, trčanje mi je bilo mučenje. Prvi put, i drugi i treći... Ali onda primetiš da četvrti već sama planiram trening. Pomalo se i radujem. Odradim ga sama ako ne idem na grupni.

I onda, kao magijom, shvatiš da si opet trkačica. A hemija tog procesa je već počela da te leči.

Na poslednjem treningu sam trčala svojim tempom, osakaćenim posle svega što se izdešavalo, i daleko iza grupe. Jedan prolaznik mi je dobacio:
“šta se vučeš, vidi gde su ti oni pobegli? bolje idi kući”
Imala sam toliko toga da mu kažem, ali toliko malo daha. Odlučila sam se da kiseonik iskoristim za važniji zadatak i uputila mu dugi, značajan pogled.
Nikada ne znate celu priču, a on nije znao da mi grupa jeste odmakla, ali da ja trčim svoju trku. Da je početak mnogo daleko u prošlosti, a kraj se ne nezire. I da je jedini tempo, moj tempo.

Meni je ovo godina poniznosti. Apsolutno kada je reč o trčanju, tempu, medaljama i očekivanjima.

Kada je reč o životu, razumem da je promena jedina konstanta. Ali ima i toliko ljubavi oko nas, i čvorišta iz kojih izvire životna energija, a trčanje je jedno od njih. Ne uzimajte ga nikada zdravo za gotovo i volite sebe, i kada ste brzi i kada niste, i kada pauzirate i kada nastavljate. Odustajanje, zapravo, nikada nije bila moja opcija,

Voliš Trčanje.rs? Postani deo naše mreže i uživaj u
trkačkim pogodnostima već za 210 dinara mesečno