Ogledalo je prikazivalo katastrofalnu sliku. Nažalost, u kući ih imam nekoliko, od toga dva velika. Dvoumio sam se da razbijem prvo jedno, pa drugo, ali sam se predomislio. Pametnije bi bilo da sam sebi opalio par šamara, ili još bolje, da sam našao nekog snažnog, a glupog, da me dobro namlati.
April 2012. – 125.
Prethodnog dana konačno sam se osmelio da stanem na tačnu vagu kojom se meri težina žena što dolaze da se porađaju. Imao sam 125 kg. „Ovo je dizaster!“ Upotrebio sam rečenicu mog kolege koju on obično kaže (drekne) kada padne betl na refi. Ko igra preferans zna šta ovo znači.
Dotakao sam dno i konačno sam morao da nešto preduzmem. Dobro, ja sam relativno visok, 192 cm, pa se višak u početku koliko toliko kompezovao, ali sada sam izgledao kao omanji slon, omanji, ali ne i mršavi. Bio sam debeo, predebeo, i to je trajalo već nekoliko godina.
Ovu impozantnu figuru postigao sam „trudeći“ se u periodu od 2006. pa do 2012. Sve ide postepeno, niko se ne ugoji preko noći. Najpre se buše rupe na kaišu, a onda se kupuju nove pantalone. I tako dalje.
Potpuno sam izgubio samopoštovanje, a počeo sam da osećam i određene zdravstvene probleme kao što je „sleep apnea“ i gastroezofagalni reflux, budio sam se noću gušeći se u kašlju. Srećom, još uvek nisam imao visok pritisak niti povišene vrednosti masnoće u krvi, kao ni šećera. Dakle, kako se kaže u mom kraju, doterao sam cara do duvara, ali imao sam ipak još jednu šansu.
Bogu hvala, posao koji inače mnogo volim i koji mi je napola hobi, ako je suditi zadovoljstvu koje osećam dok ga radim, nije trpeo. Ja sam inače ginekolog – akušer. Obavljam relativno komplikovane operacije u karlici i abdomenu, to se posebno odnosi na laparaskopske koje zahtevaju maksimalnu koncentraciju tokom nekoliko sati, i moje sada već bedno psihičko stanje pretilo je da ugrozi kvalitet posla. Znate kako, ugled i reputacija se teško stiču, ali lako gube.
Koji ciljevi se određuju?
Dakle ovako. Osnovni cilj koji sam zacrtao je da mi težina bude od 90 – 95 kilograma, jer sam od gimnazije pa do pre 8 godina oscilirao uglavnom u rasponu od 93 – 100. Kao student sam bio aktivni odbojkaš, dogurao do druge lige. Kasnije sam se rekreativno bavio tenisom i to relativno uspešno. Tenis sam, i kao najdeblji, igrao dosta dobro. Kod kuće u podrumu imam i malu teretanu koju sam povremeno, ali ipak retko koristio.
Dakle, nisam baš potpuno prekidao sport, ali jeo sam mnogo. Previše. Postojao je jedan glavni razlog, to je pivo i povremeno vino. Daleko od toga da sam bio alkoholičar, čak sam jako retko bio i pripit, ali već posle dva piva osećao sam bukvalno vučju glad i jeo nekontrolisano šta dohvatim. Dakle, uzrok sam znao. Ostalo je da osmislim način da dođem do cilja.
Kako se pravi plan i kako počinje realizacija?
Hvala bogu da postoji internet. Mislim, postigao bih ja ovo i bez toga ali ipak malo teže i zaobilaznim putem. Imam osobinu da kad nešto radim radim do kraja. Kao pitbul, ne puštam. Nažalost, to se odnosi i na poroke. Dakle, sa promenom načina života ( a ne sa dijetom – ježim se na tu reč) , počeo sam krajem aprila 2012.
Kako god, krenuo sam tako što sam reaktivirao nalog na spark people. Bile su mi potrebne dve stvari. Da isplaniram ishranu, najpre, dnevni unos kalorija i vrstu ishrane, a zatim i potrošnju. Nisu mi dozvolili da skidam više od 900 g nedeljno, pa sam, shodno tome, planirao obroke i aktivnosti. Neko će reći kako je ovo smaranje. Ne znam, meni je bilo, i ostalo zanimljivo.
Šta sam sve promenio?
Uveo sam obavezan doručak, usput, počeo sam da ustajem malo ranije i pravo čudo ne da mi nije teško palo, nego mi je čak pričinjavalo zadovoljstvo. Ručak oko 13:30h, kada dođem s posla (posao mi je takav da radim skraćeno radno vreme), užina oko 17 h, a večera nije bila fiksirana.
Spark people mi je pomogao da isplaniram kalorijski unos po obroku i po namirnicama, ali jeo sam faktički sve sem slatkiša, koje ni ranije nisam voleo. Ustupci su bili – malo crne čokolade i integralni keks, kao što su welness i o’cake.
Sport mi je oduvek bio bitan segment života, pa mi je trebalo samo malo reda u tom domenu. Najpre sam počeo sa brzim hodom, teretanom i rowingom. Hodao sam manje po gradu, a više po obližnjoj planini, a teretanu i rowing već sam rekao, imam kod kuće. Posle mesec dana, počeo sam malo da trčkaram.
Opet imam sreće na neki način (što reče jedan moj kolega – ko ima sreće i džukele mu travu pasu), staza za trčanje koja nije duga ali je lepo urađena i pozicionirana nalazi se na 2 minuta hoda od moje kuće. Krug je oko 650 m. Ne da sam bio srećan kada sam istrčao dva kruga…
Uspeo sam da se organizujem da imam svakodnevnu fizičku aktivnost. Počeo sam da se osećam kao nekada kada sam igrao odbojku i nisam mogao da zamislim dan bez treninga.
A onda je krenulo. Desila se, mislim, krucijalna stvar. Nekako u to vreme otkrio sam sajt trcanje rs. i navukao se. Da nije bilo ekipe iz trčanja, ne bih sada bio potencijalni polumaratonac, ne bih se osećao ovako dobro kako se sada osećam.
Prvo merenje težine imao sam posle dva meseca. Vaga je pokazala oko 117 kg. Naravno, niko nije primećivao promenu, a ja ne spadam u one koji o tome pričaju. Dalje je išlo svojim tokom.
I došao sam do ovoga
Šta znam, možda će neko reći (i kažu) kako sam ispijen, da delujem izmučeno i bolesno, ali verujte, skoro se nisam ovako dobro osećao. Jesam ispao namršten na fotki al’ okej, nema to veze.
Korist i hipotetička šteta svega ovoga?
Sada kada se osvrnem unazad, vidim da je najvažnije promeniti se u glavi. Usput, postao sam drugi, bolji čovek. Na mogu da definišem i opišem kako se do te promene dolazi, kako je postići. Ovo je moj lični pristup.
Ne znam da li bih mogao nekoga da savetujem i da li bih mu pomogao. Korist koju sam dobio je nesporna, kako na psihičkom, tako i na fizičkom planu, a to dvoje ne može da se odvaja. Da li postoji nekakva hipotetička šteta?
Možda u smislu da sam kod nekih koje sam smatrao prijateljima izazvao veliku zavist, zlobu takoreći. Ne znam, neki ljudi su naprasno prestali da se druže samnom. Pa dobro, ovo se ne može nazvati štetom, naprotiv, shvatio sam kakav je ko. Ali mi je ipak žao na neki način.
Kakav je put, naporan, ili nije?
Postao sam i ostao motivisan, pun energije, zadovoljan. Put kojim sam išao nije bio naporan, naprotiv, bio je ispunjen najboljim osećajima i emocijama. Šta sad kada se došlo do cilja? Postaviti drugi cilj, a to je održati ovo sadašnje stanje. Da istrčim bar dva polumaratona godišnje. Da se dobro osećam, da ostanem pun pozitivne energije i samopouzdanja.
Neće mi to biti problem jer sam takav i bio do pre sedam, osam godina. Skinuo sam 30 kg do 1. januara. Za Novu godinu sam imao 95 kg, dakle trebalo mi je oko 8 meseci. Prvog marta imam 92 kg što sam i hteo, i na tome stajem.
Da, vodim računa šta jedem, bolje reći – koliko jedem, održao sam četiri obroka, ne dozvoljavam da budem gladan, ali se ne prejedam. Dobro, rekao sam kako nikada nisam voleo slatkiše, nisam ni neki ljubitelj mesa, posebno ne roštilja. Dakle, nadalje, izbalansirana ishrana i sport.
Šta neću sebi dozvoliti, to je da omirišem alkohol. Naravno, uvek će biti onih koji će reći da se tako ponaša lečeni alkoholičar. Neka ih, nek misle šta hoće. Ja znam sebe, znam da mi i jedno pivo dnevno, ili jedna čaša vina remeti ceo dan, i da se posle toga jako loše osećam. Zašto mi to treba?
I?
U procesu skidanja kilograma moraju da se kombinuju ishrana i fizička aktivnost. Otkrio Ameriku zar ne?
Međutim, po meni, ali ne samo po meni, ishrana učestvuje u ovome i do 70 %. Kako se kaže, teretana i trčanje su odlični za topljenje sala, ali pravo, dobro građeno i zdravo telo pravi se u kuhinji.
Najveći broj onih koji su pokušali, ali nisu makli dalje od početka, precenjuju potrošnju kalorija fizičkom aktvnošću, a potcenjuju unos kalorija hranom. Poznajem neke koji skinu kilograme i kolograme, ali ubrzo ih vrate jer koriste kojekakve dijete što deluju brzo, ali tako se ne može živeti ceo život. Ja volim onu izreku: „ Its not a diet, it’s a life style.“
Ima ih koji koji se srede na pravi način, ali se ugoje, jer dostigavši cilj nemaju više motiv.
Dakle, ovo je kratka lična priča, bez namere da dajem savete i da popujem, posebno što posetioci sajta trčanje sve ovo jako dobro znaju. Hteo sam samo da se malo pohvalim, i da kažem da, bez obzira na godine, može da se postigne cilj ako je čovek dovoljno posvećen i ako uživa u tome što radi.
28 komentara. Leave new
Čestitke za transformaciju i čestitke na polumaratonu 🙂
Željko, svaka čast. Prosto da ne poverujem da si ti ovaj čika sa prve slike. Je l’ ova treća slika sad od nedelje ili od prošle godine? Pokušavam da nađem rezultate sa Imelovog novobeogradskog maratona, ali mi nešto ne ide.
100% si u pravu što se tiče ishrane i njenog uticaja na telo.
Vidimo se na Beo polu(maratonu).
Hvala na pohvali. To je sad od ove godine, tj od nedelje 07.04. rezultat mi je 2 sata i jedan minut.
Gledam gore, pa dole, pa gore pa dole, ne nije to isti čovek, ma jeste Nino, ma nije, ma jeste, ma fotoshop je radio, ma nije, ma pitaj Ćiru jel istina, on je na slici 🙂
Bravo!
Fascinantna promena! Slazem se da je sve…u glavi! Svaka cast!
tako je, change the fucking lifestyle!
svaka cast 🙂
Svaka cast na preobražaju i srecno na polumaratonu.
recimo da neko istih godina ima slicnu pricu,ali recimo je nezaposlen(a kad je zaposlen onda je fizicki radnik)i nema decu…i ima mnogo bolje vreme od 2h na PM…cisto sumnjam da bi ste takvu pricu objavili kao ovu!
Svaka cast na uspehu, karakteru a i lepo srocenom tekstu.
„Bogu hvala, posao koji inače mnogo volim i koji mi je napola hobi, ako
je suditi zadovoljstvu koje osećam dok ga radim, nije trpeo. Ja sam
inače ginekolog – akušer.“
Mogu samo da kažem „Kakav debeli paćenik“! Radi kao ginekolog, a to mu predstavlja i hobi! Alo bre, pa to su mahom žene koje su bolesne, koje su došle kod lekara da se leče, a ne da leče njegove seksualne frustracije, a on se time oduševljava! Samo bih zamolio sve koji pročitaju ovo da pomisle da neka od tih žena koje se leče kod „debelog“ mogu da bude baš vaše majke, žene ili devojke. Razmislite o tome da li bi ste voleli da ih pregleda ovakav paćenik ??? Ja sigurno ne bih!
Strašno! A vi ste još gori što takve stvari objavljujete! Da ste bar izostavili posao kojim se bavi, pa bih i razumeo, ali ovako … katastrofa!
Debeli prvo treba da odraste, a onda i da poseti psihijatra, pošto je već medicinski radnik verujem da neće morati da čeka na red, da mu daju neke lekove kako bi se što uspešnije izborio sa seksualnim frustracijama kojih sigurno ima na pretek!
Sreća pa ste mu barem objavili sliku, da ga poznamo na ulici, zlu ne trebalo!
Svaka cast! Fantasticni rezultati, idealna tezina i sjajno vreme za prvi PM! Tekst je odlican, dakle za PET! Vidimo se na BGD polumaratonu…
Sta mozak resi to telo odradi,jaka volja zacrtan cilj i rad,rad i eto ga rezultat.Samo kada covek shvati da nema carobne pilule i rezultata preko noci nego trajna promena nacina zivota onda se i snovi ostvaruju.Jos jednom bravo i svaka cast majstore
Potpuno podrzavam i cenim uspeh doticnog gospodina 🙂 Samo postoji jedna veoma bitna cinjenica. Kao osoba koja u inostanstvu zavrsava doktorske studije iz sportskih nauka mogu da dodam da nijedan trener, fizioterapeut ili lekar koji poseduje iole relevantno znanje iz fizilogiej sporta, biomehanike i metodologije treninga ne bi preporucio da osoba sa 125 kg pocne da trci. Sto bi rekao gospodin iz price, to je jedan „dizaster“ za lokomotorni aparat a pre svega za zglobove. Posledice ne moraju da se vide odmah ali pojava raznih mikro trauma na zglobno-kostanom aparatu koje vremenom progresiraju su jasno dokazane i publikovane. Postoji jedna zanimljiva prica iz NY, koju mi je ispricao jedan moj kolega. U NY postoji muzej sporta ili nesto slicno i tamo se nalazi ploca na kojoj pise kako je dzoging u USA kada se pojavio i postao popularan samo za nekoliko godina povecao stopu invaliditeta za 30%, jer su svi redom poceli da dzogiraju tj. i osobe normalne tezine i osobe koje imaju preko 110kg. Prvo smanjiti tezinu na razumnu cifru , sto dijetom a sto brzim hodanjem, plivanjem ili biciklom i onda u svakom slucaju bolje stvari od trcanja nema:)
Bojane, nestrpljiv sam pa to ti je. Nisam baš odmah počeo da trčim toliko, najpre sam brzo hodao i plivao. Tračanje i to kilometar dva skroz sporo.Ozbilkjnija trčanja sam imao tek jesenas kada sam već skinuo ispod 100 kg. Napisao sam kako sam sve vreme igrao tenis i kada sam bio najdeblji i povremeno se bavio vežbama snage. Jeo sam mnogo, to je bila greška. Posledice, pa viđen sam za to svakako ali znaj, baš me briga. Super mi je trenutno veruj, a o posledicama ću misliti sutra. Kako planiram u oktobru put u NY ako možeš napiši mi adresu tog muzeja da ga posetim. Jedna napomena, lekar koji je inaugurisao jogging kao popularnu aktivnost je umro od infarkta za vreme trčanja baš negde u mojim godinama. Ako je suđeno… Na kraju, hvala na komentaru,koristan je zaista, a gospodin čija je ono izjava ima 110 kg i 175 cm. I giht.
Poznajem ovog coveka, iz Loznice je, poznavao sa ga iz vremena kad je bio popunjeniji, nije izlazio iz kafane i sa posla. Kad sam video njegovu sliku koju promenu je covek izveo, momentalno sam ostavio cigare posle trinaest godina, poceo sam da trcim, bavio sam se sportom petnaest godina dosao sam dotle svojim nacinom zivota da nisam mogao kilometar da pretrcim od jednom. Danas sesti dan bez cigara, poslednje trcanje istrcao sam 5km, u kombinaciji sa stepenicama, pluca su mi se otvorila mogao sam jos da trcim ali sam svesno stao da me ne opali infarkt ali sam vise nego zadovoljan, nikad vise se necu vratiti cigarama to je sigurno. tako da bih trebao vama i zeljku da se zahvalim. hvala.
Hvala na eufemizmu „popunjeniji“, verovatno i ja poznajem tebe. ja ne pušim od janurara 1987. Ako me poznaješ od pre 7 8 godina i ranije onda znaš kako sam izgledao. E sad, kafana ok, al sa poslai dsalje skoro da ne izlazim, al takva mi je struka. na kraju drago mi je dsa sam nekome malko pomogao primerom. Puno pozdrava.
ja se druzim sa miroslavom (gurman) pa kad se sretnemo javicu se pa ces videti da se znamo. 🙂
Da pozdrav, znamo se dobro.
Polumatraton, trčao Ušće i beogradski oba oko 2 sata i minut dva. Nije bilo loše.
svaka čast!
svaka čast na upornosti. Samo jaki duhom izdržavaju takva iskušenja, ne popuštajte pred iskušenjima hedonizma u hrani. Zadivljujuća promena. Što se tiče prijatelja, oni i nisu bili pravi ako su se tako poneli. Bravo još jednom!
Još da dodam, humano zanimanje, svaka čast. Kao lekar, morali ste da smršate, tako dajete primer svojim pacijentima šta znači negovati svoje zdravlje kao preventivu.
Hm, nešto slično vidim i kod čoveka čiji blog pratim a koji hoće da se vrati na staru kondiciju a ima 180 kila, mada mislim da sve radi pogrešno. Evo ga ovde mojcilj.wordpress.com
Marija, hvala na praćenju 🙂
Šta tačno misliš da radim pogrešno?
Željko, jesi li imao problema sa viškom kože posle mršavljenja?
Ovako, imam viška nešto samo na stomaku napred i malko sa strane, nije strašno bar tako mislim. Drugarica plastični hirurg mi je predložila da se masiram nečim što ima kao nekakve točkiće i kupuje se u top shopu, navodno učvršćuje tzv. derm. Šta znam, nešto me mrzi. Kao pomaže i eucerin ulje, ko zna. Najpre, ja imam 55 godina i elasticitet kože mi nije kao pre dvadeset i više godina, zatim bio sam i ranije mršav ( da ne stavljam slike od pre deset godina, bezveze je). Kažu kako mlađe osobe mršave zbog izgleda a starije zbog zdravlja.
Da sad sažmem, mislim da to viška što imam nije nešto posebno puno, mogu da prođem, ha,ha.
Hvala na odgovoru 🙂
S obzirom da ja imam viška 70+kg pretpostavljam da će to biti jedan od najvećih problema posle cele akcije Maraton 2014. Tačno 3000evra traže klinike za proces otklanjanja viška, a državne to ne rade (ali zato rade besplatno promenu pola)…
Polako, prvo da uradim ovo što si uradio ti, pa ćemo dalje lako…valjda 🙂
Druže sve sam sebi možeš da napraviš i ishranu i aktivnost, malo ovaj malo onaj sajt i to je to. Znaš pročitao sam tvoj blog, mnogo mi se sviđa što u tvom rečniku ne postoji reč dijeta. Ma samo napred, da ponovim po milioniti put, sve je iz glave. Kakve su ti misli takav ti je život.
Bravo Zeljko,da li mozes da poverujes da te nisam prepoznala na prvoj fotki.Svaka cast …..