andrej maricic trka prezivljavanja

Na pustom ostrvu

Boraveći više od mesec dana na Filipinima u surovim uslovima i boreći se za titulu “jedinog preživelog” dosta sam razmišljao da iskustva koja sam tamo doživeo primenim kada se vratim iz džungle… ako se vratim. Da, bilo je i tih misli ponekad, ali vratih se.

Teško je i nemoguće tako surove uslove ubaciti u “urbanu džunglu” u kojoj svi živimo, ali testirati sebe na sličan način je itekako moguće. Ja to zovem trening preživljavanja.  Zašto da ne?  Iskustvo koje sam doživeo na pustom ostrvu je nešto što rečima teško mogu da opišem ili prepričam. Neprestana borba sa prirodom, protivnikom, samim sobom promenila mi je pogled na život i stvari u njemu na čudan i pozitivan način. Borba sa samim sobom je bila najteža, a presudna za preživljavanje. Boriš se protiv million stvari koje ti okupiraju misli – šta, gde, kada, kako….? Nema pravila niti šablona, svaka situacija se rešava u momentu. Naravno, ako imaš rešenje a moraš da ga imaš inače “nećes preživeti”.

U džungli koju sami stvorimo

A kako to izgleda , kada nisam na usamljenom, pustom, egzotičnom ostrvu, negde na kraju sveta?

Za početak, zapamtite najbitnija stvar koja treba da vas vodi u ovoj trci jeste – ne pobeđuju mišici! Vrlo kratko i definitivno tačno. Dakle bilderi, kreatini, 250kg iz benča, doviđenja, ništa to ovde ne znači. Mozak? O da! Kondicija, naravno, jer vas čekaju veliki napori.

Jednostavno, put od tačke A do tačke B treba preći za što kraće vreme. Nema nikakvog nadvlačenja, poligona sa raznim veštačkim preprekama, pentranja uz konopce, dizanje kamenčuga… Biće vam dovoljna priroda, negde izvan grada.  Trči najbrže što možeš. Ako naiđeš na reku, jezero, preplivaj na drugu obalu, pregazi ako je plitko.

Imaš ranac na leđima, nije ti problem da ga nosiš sve dok imaš snage. Ako nemaš snage i to je ok, ali onda se snađi, napravi mali splav, zaveži stvari i vuci ih za sobom. Planina je pred tobom, treba da odeš na drugu stranu. Ako imaš snage, pentraj se uz nju, ako nemaš snage, koristi mozak pa nađi najkraći put, eskiviraj pentranje… Mozak jeste ključna stvar za trku preživljavanja, ali ovo ne preporučujem ljudima koji nemaju kondiciju. Ona je u ovakvim situacijama takođe bitna stavka, jer džaba ti mozak ako nemaš snage da nosiš sa sobom stvari koje su ti osnova za preživljavanje, u ovom slučaju ranac.

Jači nego što mislimo

Tek kad probate nešto slično shvatite da čovek može da izdrži mnogo više nego što misli i u takvim situacijama kada se lomiš jedina stvar koja će ti pomoći da preživiš  je razum. Razum te vodi do kraja i kada nemaš snage da napraviš korak, nešto ti klikne u glavi, nešto što te povuče do kraja, nešto mnogo jače od običnog dosadnog pumpanja i nabacivanja mišićne mase za pokazivanje. To je srce. Njega ne možeš da bilduješ ili ga imaš ili…

Na kraju preživiš! Ne brini, bilo da ti je to prva trka preživljavanja ili je poput mene ponavljaš, srce nađe uvek pravi put, put koji te sigurno vodi do željenog cilja, ma šta god i gde god on bio.