Ponoćni džez u ulici Tekeriškoj

Zvući trenja automobilskih guma o nazubljeni asfalt i povremeni blesak farova su jedine pojave koje odudaraju od opore konstantnosti ništavila. Mada beskonačan u svojoj bezobličnosti on ipak ne može večno da zadrži svoje žrtve.

Vremenom merenim koracima njegova slabost počinje da se nazire u daljini. Još jedan blesak farova kamiona koji nezainteresovano juriša u suprotnom smeru nagoveštava poslednj poslednju priliku za beg. Glavni put nestaje u krivini nastavljajući svoju igru krivljenja vremena i prostora dok uski mračni puteljak produžava uz brdo. Mada u skoro potpunoj tami ovaj put nagoveštava da ima svrhu. On nije beskonačna bezlična pojava koja se nameće nedostatkom alternative. On je izbor koji se bori protiv brda, ide naviše, traži da se u njega veruje i ima razlog zašto je baš tu. On nije ništavilo već je logični vodič kroz njega.

U mraku osećaj kretanja ne postoji

Lišeno čula na koje je naviklo telo sâmo počinje da pronalazi brzinu koja mu odgovara. Zvuk udaraca stopala o asfalt taktira poput bubnjeva ritam sekcije malog orkestra. Srce se usklađuje sa bubnjevima i zauzima položaj basiste. Disanje, u početku produženo i teško, na momente ubrzava poput duvačke sekcije koja budno prati ostale članove benda. Brdo je sada mereno vremenom i pesmom tela kojom diriguje. Bubnjevi udaraju sve brže i brže, bas se pojačava. Na momente sasvim neusaglašeni, zatim divlji i uznemirujući, neartikulisani toliko da paraju uši nesnosnom dozom ludila koju nose, da bi potom zaštrašujuće precizno opet ušli u nemogući ritam.

Taj ritam još uvek postaje jači, glasniji, ubrzava ali se udaljava od nesklada. Duvači su zbunjeni. Oni ne mogu tako lako da prate promene ritma. Bespomučno ubrzavaju tempo kao da pokušavaju da kontrolišu one koje bi trebali da upravljaju njima. Sve brže i brže. Tvrdoglavo i uporno. Bez predaje uprkos disharmoniji oni čekaju trenutak kada će se složiti sa ritam sekcijom. Neizmeran izraženi bes nesklada polako biva zarobljen u harmoniji koja se prirodno nameće. Pored oštrine tona, melodija počinje da zvuči optimistično. Kada se to desi svet nema granica. U ambisu um posmatrača je zatečen. Prepravljan endorfinom i adrenalinom u dezorjentisanoj sredini u kojoj se nalazi gubi osećaj za vreme. Vreme koje je ono poslednje što mu preostalo od uniformne sigurnosti u kojoj se ne tako davno nalazio.

Odjednom, baš kada je muzika najglasnija iznenadni blesak svetlosti najavljuje kraj. Put ponovo udara u reku monotonosti od koje se ranije istrgao. Brdo je prestalo, duvačka sekcija je utihnula, bubnjevi su stali. Jedino bas odbija da uspori dok publika iznenada, suočena sa milionima svetala udaljenog grada iz čije je sigurnosti tako brzo i posve nesvesno bila otrgnuta, euforično aplaudira.