Obično ne volim praznike i masovna okupljanja povodom istih, ali nekako, 1. maj mi je drag još od detinjstva… Sećam se, odlazili smo u šumu još veče pred uranak, birali što bolje mesto, a tako smo imali i više vremena za „prosipanje“ priča devojčicama koje bismo, uz malo sreće, sutradan u šumi držali za ruku, pa bi pao i neki poljubac…

Kako su godine prolazile, više nismo odlazili uveče u šumu već je to bilo samo okupljanje „oko 12h“ uz dosta mesa za roštiljanje, još više piva i po koji sok – da se nađe za sportiste ;) Dok smo kao klinci jurili po šumi tražeći nečiji osmeh i priliku da se rodi neka ljubav danas se sve svodi na taj roštilj i pivo. Sve do ovog 1. maja. Korenite promene su morale da nastanu i osveže već monotoni Dan roštilja i piva.

Kao po običaju ekipa se okupila u prepodnevnim časovima. Neko tek ustao pa tumara k’o zombi po šumi, neko blebeće bez prestanka, a neki su čak i vredni, traže mesto za roštilj. Ima i onih koji su već „zaboli“ pored piva i smanjuju mu količine „od rane zore“. Gledam ih i već znam – ako predložim neku sportsku aktivnost da ću u najmanju ruku dobiti ćumur u glavu ili da će me baciti u reku. Sedim i razmišljam, biće teško, ali danas imam misiju.

Nemoguća misija

Oko podneva već je otišla jedna „tura“ raznog mesišta. Svima puni stomaci pa se poput guštera izvrnuli na suncu. Žene hvataju boju, ponele i kupaće kostime. Muškarci ne pridaju značaj tom sunčanju i nesvesno i oni dobijaju boju, ali onu „građevina boju“ od rukava na dole… ipak, ne mare, imaju pivo.

Onda slede priče iz prošlih dana, uobičajno višegodišnje zezanje pojedinaca. Neko poneo i frizbi, a tu je i Kasuko, moj verni pas. Njoj je mesa očigledno preko glave, leži u hladu sa sve 4 u vis. Dođe na red i druga „tura“ roštilja, piletine, ćevapa, kobaje. Neko se malo folira pa uzme i zelene salate. Stomaci se ponovo napuniše, a beše skoro 17h.

Osmatram situaciju, gledam ih, i već mi sve deluje kao nemoguća misija. Prejeli se, uživaju. Vidim, ostalo još mesa i skapiram da moram da im udarim na emocije i glasno povičem da me čuju i oni što već dremaju. „Ljudi ajde da pojedemo ovo da se ne baci, gre’ota“. Naravno, znao sam da ne mogu više da zinu, ali i da neće hteti da se meso baci. „Moj predlog je da se odmorimo još 2 sata i onda da potrošimo malo kalorija jednim laganim džogingom kroz šumu. Em priroda, em razbijemo ovu monotoniju što nas prati svakog 1. maja. A i bićete gladni kad se vratimo, pa taman da pojedemo ostatak roštilja“.

1. maj – Dan trčanja!

Odjednom im na licu osmeh i odobravanje. Prihvatiše svi moj predlog! Znam, nije zbog trčanja, već zbog mesa i za par sati, krenusmo na lagano trčanje kroz šumu. Pratili su nas pogledi mase u fazonu „šta je sa ovim budalama?“. Ali i pored podsmeha mnogih pored kojih smo prošli, kad god bih se okrenuo iza mene je bilo sve više ljudi. Smejali su se, čudno im, ali trče. Na kraju smo se svi spojili u jednu veliku grupu koja je trčala zajedno i posle nekih pola sata završismo svi zajedno ovaj 1. Dan trčanja na jednom mestu uz radost, smeh, ostatke mesa i piva…. ništa nije ostalo.

Pala je i noć, pesma uz logorsku vatru, druženje i nova prijateljstva… Zahvaljujući ovogodišnjem zajedničkom trčanju promenio sam malo 1. maj. Nemoguća misija trčanja za prvomajski uranak je postala zadovoljstvo, koje će nam nadam se postati tradicija, a i Deki je našao devojku, kojoj je trebala podrška da izdrži trku ;)

Andrej Maričić je televizijski voditelj, glumac , model i pobednik prvog VIP Survivor-a. Deo je adidasovog RUN & FUN tima i predvodi grupu Fittera, naravno piše i svoj blog o trčanju.