Njihovo visočanstvo – (ne)savršenosti

Dugo sam razmišljala kako da počnem. Ovo je veoma opširna tema, a ja nisam stručna da o njoj pišem. Upoznata da, iz prve ruke, ali nikako stručna. Kako da vam iole pojasnim i bar malo približim ono što verovatno nikad nećete (nadam se) da doživite? Nema drugog načina. Nego, da mi krenemo na put, dosta toga nas čeka. Pretpostavljam da je ovo prvi deo bajke – šta me je dovelo do tog glupog poremećaja ishrane sa kojim se borim.

Jedna princeza, staklena cipelica i zvono

Jeste li nekad bili savršeni? Mislim ono, da vas drugi smatraju savršenim. Ono što bi oni voleli da budu. Ono čemu su oni težili i nikad nisu uspeli. Kao princezu – lepu, pametnu, zgodnu, uspešnu, sa prijateljima koji je vole, vrednu, kojoj ide od ruke sve što poželi? Uh, da, zamalo da zaboravim, i skromnu! 🙂 Znate već. Ona koja sve može. Ona kojoj sve ide. Ona koja sve zna. Ona koja će sve lako. Ona koja je uspešna na fakultetu, ona koja zna kako da zaradi novac, nadje vremena i za prijatelje, i za dečka, i za porodicu, i za humanitarne aktivnosti. Princeza. Svi vide samo to, i stalno joj zameraju, onako, sa ljubomornim prizvukom u glasu, kako njoj sve ide od ruke. Kako joj je sve lako. Kako su joj zvezde naklonjene više nego drugima.

E, to vam je bio moj život. Neki će možda reći da preterujem, ali sliku okoline stvaramo u svojoj glavi, zar ne? A niko nema pravo da sudi o tome kako ja vidim svet oko sebe.

Pepeljugo, sve što želiš, moraš sama da zaradiš!

Svaki, ali svaki put, kad me neka baba zagrli i poljubi u obraz k’o na slavi, ili ne neki stric iz familije potapše po ramenu uz rečenicu „Ma znam ja da ti dobro guraš, tebi sve dobro ide, ti si lepo i pametno dete“ dodje mi da ih pitam da li su oni svesni koliko ja moram da sedim nad knjigom i blenem u polurazumljive rečenice dok čitam knjigu iz Prava unutrašnjih poslova?

Da li oni znaju koliko sam toga propustila dok sam čitala druge knjige, išla na vežbe, radila seminarske radove? Da li iko ima pojma koliko sam vežbala i trčala da bih smršala onih poslednjih tri kilograma? Da li iko ima pojma koliko sam premorena nakon napornog dana? I koliko stresa sa sobom nosi jedan moj dan? Da li znate da ne stižem da radim stvari koje se rade čisto zbog njih samih – da gledam izlazak sunca, šetam po parku, ili gledam u reku? Da li iko zna koliko vremena potrošim u besmislenom šminkanju, mackanju, depiliranju?

Da li smo uopšte svesni koliko vremena potrošimo da bismo se svideli drugima? A oni, koji sve to rade „za sebe“, da li su svesni da treba sebe da prihvate bez šminke da bi pronašli sreću u životu? I oh, da li iko ima pojma da sam sinoć pojela samo pola kockice moje omiljene čokolade da se ne bih ugojila? 🙁

(Ne)probojno stakleno zvono

Ne znam za vas, ali ja nekako osećam pritisak da moram da ispunim očekivanja drugih. A zašto? Nemam pojma. Neće oni da žive moj život. Oni mi neće reći hvala. Oni neće uživati u tome. Ja ne uživam u tome. A ako ja ne uživam u životu, koja je onda njegova svrha?

Teško se suočavam sa „neuspesima“. Ako išta u životu možemo nazvati neuspehom. Zašto jednostavno ne možemo da prihvatimo da se sve dešava sa razlogom i da verujemo u onu maksimu „ko zna zašto je to dobro“ ? Teško prihvatam da nešto ne mogu.

Nekad sam pričala da „mogu sve što poželim. Zar nije bolje „daću sve od sebe da uspem, ali i ako ne uspem, to je u redu“ (Bože, hvala ti što si stvorio psihoterapeute za nas „ludake“, haha). Ne mogu sve i ne moram sve. Mogu i hoću da radim samo ono što mene čini srećnom, a ne ugrožava druge. Nisam mogla da podnesem da ne znam šta bih volela da radim u životu.

Ispunjavajući želje drugih, zaboravila sam svoje. Jureći bolji život, zaboravila sam da živim. Osećala sam kao da moram sve da uradim bez greške – dam sve ispite u roku, sa najvišim ocenama, da izgledam odlično, budem trkačica (dobro, taj deo mi nije uopšte teško padao, da se ne lažemo 🙂 ). Zar nas trke ne uče baš tome – trči zbog trčanja, uživanja, zbog sebe, zbog tog divnog osećaja koji ti daje krila, a ne zbog trofeja i nagrada?

Pa, jesi li spremna za bal?

Znaš ono – sve je savršeno. Haljina, frizura, šminka, nokti, nakit i savršeni osmeh. Znaš ono kako su te naučili, kao za slikanje. Sve je blještavo, šljašteće, sjajno – jednom rečju kič. Nadam se da razumete metafore. Život nije bal. Život nije savršen i ne treba da bude. One male nesavršenosti ga čine savršenim. Vi ga činite idealnim. Niski ili visoki, mršavi ili debeli, sa mladežom na licu ili tršavom kosom. Šta je lepo u tome da svi budemo isti? Zašto misliti da te niko neće prihvatiti baš takvu?

A i kako očekivati da te neko prihvati, ako ti ne prihvataš samu sebe i korektorom kriješ mladež na licu ili svakodnevno peglaš kosu? Kako da se raduješ životu ako ne naučiš da se raduješ sebi? I zašto smatraš da nije savršeno to što imaš celulit, strije, ili nešto treće što su te naučili da smatraš nedostatkom? Zašto kriti sebe i stideti se onoga što jesmo?

Ponoć se bliži, drage moje!

Znate li neku mladu devojku koja ništa ne bi promenila na sebi? Tome nikad kraja! Jedna stvar uvek povlači drugu. Te “samo da skinem 2 kila”, te “samo da se zategnem”, te “samo da udjem u onu belu haljinu”. Samo, samo, samo! Trčanje će ti svakako to pružiti, ali neće ti pomoći da prihvatiš sebe. Trčanje tu ne pomaže. Tu pomaže ono kad sedneš pored reke i zamisliš se (ili još bolje – trčiš po parku i zamisliš se). Ono kad sebi postavljaš pitanja. Šta želiš/misliš/hoćeš i zašto? Koji su tvoji ciljevi – kratkoročni i dugoročni. Zbog čega i radi čega? Kako da ih ostvariš?

Pa, drage moje princeze, trebaće mi vaša podrška na ovom putu.Potrebne su mi osobe koje ne robuju željama okoline i nametnutim slikama savršenosti iz medija. Trebaće mi nesavršenosti (moram da pomenem da mi nikad nisu bile jasne one devojke koje idu da vežbaju sa šminkom i koje odlično izgledaju na slikama sa treninga – ja sam oznojena i crvena kao bulka. Biće da je do fotoaparata, haha). Trebaće mi da se zajedno suočimo sa stvarima koje ne volimo na sebi. Suočimo, razumemo, pa i zavolimo ih na kraju.

Preko društvene mreže Facebook ću objavljivati slike i statuse sa haštagom #nisamsavršena i pozivam vas da mi se pridružite ukoliko imate hrabrosti. Objavljujte slike uz navedeni haštag na Facebook-u, Instagram-u i Twitter-u. Nadam se da ćete pružiti podršku jedna drugoj. Pokažite da možemo zajedno.

Ne moraju to da budu velike stvari – mladež na licu ili tršava kosa su sasvim u redu. I polomljen nokat je u redu. Samo da skupite hrabrost i priznate sebi i svetu da imate nešto drugačije i da se ponosite time. Pa, jeste li uz mene? 🙂

P. S. U toku pripreme teksta sasvim slučajno sam naletela na jedan video koji vredi pogledati – malo je smešan, a malo više realan, pogledajte ga: