blank
Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Plavi krug oko mene

”Kad završiš maraton, to je jedan poseban osećaj” – Ivan Abraš Stamenković.

”Sve je u glavi, nema veze sa kondicijom” – Anja Samardžija

Moram reći da zaista ne znam odakle da počnem.

Ne mogu da se setim tačnog momenta kad se javila prva klica ideje da je vreme da istrčim svoj prvi maraton. Naravno, maraton je uvek bio u planu, ali prvobitna zamisao je bila da to bude sledeće godine u novembru u Grčkoj, od Atine do Maratonskog polja u pratnji drugara iz Atine obučenih u viteške oklope. Hteo sam da to bude veselo, nezaboravno i sa stilom.

Naravno, kao i uvek u životu, stvari su ispale malo drugačije. Ali podjednako dobro. Moglo bi se reći da je sve počelo u Novom Sadu pre mesec dana kada smo Ivana, Boki i ja totalno neplanski (dogovor je pao dan pre trke) trčali takozvani „pripravnički maraton“ od 33km.

Prvih dvadesetak kilometara smo trčali sa Ivanom Abrašem Stamenkovićem koji je trčao pun maraton. U razgovoru nakon trke, bio je veoma ubeđen da smo mogli da istrčimo celih 42km. Ja nekako nisam bio siguran u to…

Dovoljan je jedan krug kad već ne mogu da istrčim ceo maraton

E sad… Iako imam nekoliko poznanika koji boluju od dijabetisa ne mogu da se pohvalim da znam previše o ovoj bolesti, ali vrlo dobro znam sa koliko pažnje i odricanja ovi ljudi moraju da vode svoj život. Zato je i bilo sasvim normalno da se prijavim za učešće u trci podrške u organizaciji Plavog kruga. Jedan krug oko Ade, barem toliko sam mogao da uradim kad već ne mogu da istrčim ceo maraton. A onda sam pratio sa koliko elana, pozitivnosti i žara organizuju ceo događaj i krenulo je da me grebucka nešto iznutra…

A onda je usledio i ”chat” sa Anjom i kratka priča o maratonu gde se grebuckanje još više pojačalo. Četvrtak, 8 novembar, veče, odrađujem žestog trening sa intervalima, stepenicama i uzbrdicama, u petak ujutru – mrtav sam umoran. A onda mi stiže poruka u okviru koje je pisalo: „Prijavih se za maraton. Ne pitaj me zašto“ . Par minuta kasnije ja odgovaram: „Mrzim te. Loše utičeš na mene. Sad sam se i ja prijavio“.

Sad nema nazad

I to je bilo to. Neplanirano, neočekivano, odlučio sam da istrčim svoj prvi maraton. A negde u glavi, onako još izmrcvaren treningom, nisam baš siguran na šta će sve da izađe. Ali sad nema povratka nazad. Uzbuđenje, neverica, strah, oluja emocija, tako su izgledali petak i subota. Ja ZAISTA nisam verovao da ću završiti maraton.

33 kilometra je bilo dovoljno teško, 42 je delovalo NEMOGUĆE. U subotu sam se izolovao od sveta i okrenuo sebi, odradio ”carbon loading”, razmišljao o stazi (na Adi trčim barem jednom nedeljno, tako da je to bila koliko toliko olakšavajuća okolnost), brinulo me je to što se nisam ni na kakav poseban način spremao za maraton, što sam još uvek osećao umor od četvrtka. U glavi mi se vrtela priča o „zidu“ – znao sam priče, ali ga nikad nisam iskusio i nisam mogao da pretpostavim kako ću reagovati ako mi se desi.

Poruku podrške na telefonu sam čitao na svaka dva sata, poput nekog prepisanog leka od psihologa. Fokusirao sam se na to da je bitno završiti maraton jer ću time pružiti podršku ljudima kojima je ona bitna i potrebna. Preispitivao sam hiljadu i jednu stvar vezanu za sebe. Ukratko, bio sam prestravljen i u mojoj glavi je besneo rat.

Staza, prijatelji i ja

Nedelja jutro, Ada Ciganlija, poznata lica: Ivan Abraš, Ivana, Boki, Kapulica, Kaća, Tamara, Nemanja, Pera, Nikola. Dogovor je da idemo laganim tempom, 6 minuta po kilometru, ekipno. I dalje mi je frka. Srećem i svog imenoprezimenjaka Dragana Ćirića – Ćiru, starijeg, iskusnijeg, bržeg, ali uvek dobro raspoloženog i to mi malo popravlja raspoloženje. Vozićem odlazimo na start, odbrojavanje počinje, 3,2,1…

I sve nekako leže na svoje mesto. Staza, prijatelji i ja. Kilometri se nižu u dobrom raspoloženju. Volonteri nasmejani i na visini zadatka. Drugari sa trčanja su tu i bodre nas, i to, barem meni, znači više nego da je ceo Beograd došao da navija. A onda se na dvadeset i prvom kilometru prepuštam trčanju i blago ubrzavam, odvajajući se od grupe.

Sad smo samo ja i kilometri ispred mene. Jedan na jedan sa sobom. Usput srećem Ćiru, obilazi me za ceo krug, nekih stotinjak metara pratim njegov tempo, dva Dragana Ćirića, rame uz rame. Nebo je divno plave boje, lišće u bezbroj nijansi. Znam zašto ovo radim.I srećan sam. Trci se bliži kraj. Umor postoji, ali ga ne osećam izistinski. Nije bilo ni zida, ali za ne daj bože, na zadnjoj okrepnoj stanici uzimam kockicu šećera. Zato i zadnjih par kilometra skrećem od česme do česme jer mi je u ustima sve slatko, nadajući se da neka radi, ali sve su zatvorene.

Sa druge strane, to mi omogućuje da se sretnem sa Bokijem koji se pred kraj odvojio od grupe i ubrzao. Zadnjih nekoliko treninga smo odradili zajedno u jako dobrom raspoloženju, nekako je poetski da i ovu trku završimo zajedno. Na kilometar do kraja adrenalin udara. Govorim Bokiju: „Boki, ako trčiš, trči sa stilom!“ Puštam na telefonu Eye of the Tiger. Pevamo ga na sav glas dok prolazimo kroz cilj. I to je to.

Pružena podrška ljudima koji boluju od diabetisa (mada negde imam osećaj da su oni na ovom maratonu pružili nama više nego mi njima), 42 kilometra pretrčano, osećaj poseban i mnogo više od toga.

I šta sad?

„Šta dalje?“ neko me je pitao. Ultramaraton? Bolje vreme? Iskreno, nisam neko ko juri za vremenom ili distancama. Verovatno ću pokušati na nekoj od trka da trčim svoje najbolje vreme ili maksimalnu dužinu, ali meni je bitno da nastavim da trčim kao što sam i do sad trčao – da mi bude lepo i da se dobro osećam. Pored toga sam na trčanju upoznao veliki broj divnih ljudi. Voleo bih sa svakim od njih da istrčim neku od trka, zajedno, rame uz rame, koliko god da su brzi, da podelimo te kilometer i osećaj prolaska kroz cilj zajedno.

I radujem se tome.

22 Comments

22 Comments

  1. Marko

    16.11.2012 at 09:52

    Bravo, bravo, bravo!!!!!!!!!

  2. Srđan Napijalo

    16.11.2012 at 10:53

    Svaka cast :D i za maraton i za tekst!

  3. Boško Janjušević

    16.11.2012 at 11:54

    Bravo Dragane!!!

  4. Andrija Djordjevic

    16.11.2012 at 23:55

    Čestitke Dragane!!! Još jedan zasluženi upisani maratonac! Hrabri uvek pobeđuju!

  5. Andrijana

    17.11.2012 at 00:23

    Svaka čast Dragane! :)))

  6. Ivana Rajičić

    20.11.2012 at 08:39

    Još jednom i ovde, svaka čast!!!! :)
    I još mnogo dobrih trka :D

    • Dragan Ciric

      20.11.2012 at 09:19

      Hvala :) Trčimo se u Crikvenici, pa da zatvorimo ovogodišnju trkačku sezonu u druženju i dobrom raspoloženju.

    • Dragan Ciric

      20.11.2012 at 09:19

      Hvala :) Trčimo se u Crikvenici, pa da zatvorimo ovogodišnju trkačku sezonu u druženju i dobrom raspoloženju.

  7. Gacik Saša

    22.11.2012 at 13:14

    Bravo Dragane, cestitke za prvi istrcani maraton i to sa stilom :-)

  8. Ognjen Stojanović

    22.11.2012 at 21:41

    Svaka čast Dragane! Primer ste da se živi da bi se trčalo a ne da se trči da bi se živelo.

    • Dragan Ciric

      23.11.2012 at 09:27

      Vauuu! Komentar od Ognjena :) Hvala!!!

      • Ognjen Stojanović

        23.11.2012 at 18:28

        Nema na čemu Dragane, tek sada sam skontao da vas je dvoje, ja sam mislio da je Ćira pisao članak, jer nisam čitao ceo :)) Još si sliku vas dvojice stvavio, hah, ovo je bilo dobro. Poz i za tebe i za Ćiru :)

        • Dragan Ciric

          23.11.2012 at 23:05

          Postoje tri Dragana Ćirića, maratonca, he-he…

  9. Марко Самарџић

    23.11.2012 at 14:48

    Браво Драгане! Свака част заиста! :)) И за текст и за трку :))

    • Dragan Ciric

      23.11.2012 at 16:57

      Hvala i tebi za trkačku podršku tokom maratona (sa povređenom nogom!!!)

Uključi se u diskusiju

Povezani članci