Tri para patika
Skoro od samog početka škole trčanja nas tri smo se pronašle po brzini i fizičkim sposobnostima i trenirale smo zajedno. Zajedno smo prošle sve bolesti “mladih” trkačica (upale misića, bol u pokosnici, bol u zglobovima).
Tokom svih tih treninga smo naučile puno jedna o drugoj. Prepoznavale smo količinu snage u druge dve po načinu disanja. Bile smo jedna drugoj podrška i ja nisam umela da trčim bez njih. Sredinom septembra se održavao Sarajevski polumaraton na koji sam ja bila sprečena da odem. Njih dve su postigle sjajne rezultate i neki (moj) plan je bio da sve to ponovimo u Ljubljani. Zamišljala sam kako cemo zajedno protrčati kroz cilj.
Krila u Ljubljani
Došao je dan trke i ništa nije bilo kako sam planirala. Opet se nismo okupile na startu. Počelo je odbrojavanje i lagano je krenulo nekoliko nas iz kluba. Svi smo na umu imali otprilike isto vreme. Prva dva kilometra se prisećam kao kroz maglu. Ponela me je atmosfera. Gomila ljudi uz stazu je mahala i navijala. Bilo je baš svečano. Onda smo počeli zaista da trčimo, polako smo ubrzali do željenog vremena. Kilometri su se nizali jedan za drugim, a ja sam bila oduševljena sto sam tu. Noge su mi bile lake, pluća ogromna. Uzbrdicu u šumi sam prešla bez da sam se pošteno oznojila.
Mislila sam da će to biti zaista jedno uživanje od početka do kraja. Obilazili smo ljude, protrčavali pored punktova sa vodom bez da se osvrnemo na njih. Sve je išlo glatko do dvanaestog kilometra. Pretpostavila sam da ce se tu javiti problemčić jer mi je taj dvanaesti kilometar “bolna tačka”, ali sam isto tako znala da mogu da ga pređem uz malo volje i malo napora.
Posle te krizice sve je trebalo da se vrati na staro i da opet uživam. Tako je i bilo do sedamnaestog kilometra. Table sa pređenim kilometrima su se nizale jedna za drugom velikom brzinom. Da, to je to. Da, cilj je bio tu. Jos samo pet kilometara i kraj. Tu razdaljini sam pretrčala mnogo puta kao od šale. Samo je trebalo da odrzim taj tempo.
Kriza i heroj
Pejser je savršeno vodio našu malu grupu. A onda je došao osamnaesti kilometar. Ostala sam sama. Noge su postajale sve teže i teže, pluća su se smanjila. Vazduh više nije ulazio. Krv nije nosila kiseonik do mišića. Kao za inat, počeo je da duva i vetar. Pokušavala sam da se skoncentrišem i da udahnem duboko, ali uzalud.
Odjednom, pojavio se glasić u glavi koji je govorio “odustani, nije vredno truda. stani, odmori malo”. Svim snagama sam se trudila da mu se oduprem. Prilazila sam svakom štandu sa vodom i uzimala po gutljaj ne bih li odobrovoljila mišiće da se pokrenu i da me donesu do cilja. Ništa nije pomoglo. Prvi put sam vodila takvu bitku sa samom sobom. Nisam želela da odustanem. Nisam želela čak ni da usporim. Trčala sam i plakala. Suze su mi se slivale niz obraze dok su me ljudi čudno gledali.
Kroz glavu mi je prolazio Pheidippides dok je trcao od Maratonskog polja do Atine. Kao šlag na tortu pojavio se nadvožnjak ispod kog je trebalo protrčati i veliki uspon posle njega. Volja se izgubila. Glasić je pobedio. Odlučila sam da stanem na početku uspona i da odšetam do gore, mada sam znala da ako stanem više necu potrčati.
Ali onda – spas. Ugledam druga iz kluba. On je poslednja nada. Mogu da pokušam da izdržim poslednji kilometar jedino ako neko bude trčao uz mene. I on pristaje. Trči ispred mene da me zaštiti od vetra, govori mi da mogu, za izdržim još malo, da je cilj odmah tu… na kraju me ugurava u cilj.
Ne osećam ništa. Samo zelim da stanem i napijem se vode. Onda nadolazi plima radosti. Trčala sam 23 sekunde brze od tajno priželjkivanog vremena. Sva golgota kroz koju sam prošla nije bila uzaludna. Presrećna sam.
Šta bi bilo kad bi bilo
Sad sedim i u glavi prolazim ponovo kroz celu stazu. Trebalo je da uzmem ranije vodu, da usporim na onoj uzbrdici, da malo opustim ruke da mi procirkuliše krv, da razmišljam o Rokiju kako trči uz stepenice :)… Trebalo je, ali nisam.
Nije ni bitno. Imam iskustvo za sledeći put. Mada, tada će sigurno biti mnogo lakše jer ćemo nas tri trčati zajedno 🙂
