Kad pomislim na trčanje, sećanja me vrate u osnovnu školu kada sam, kao i većina mojih vršnjaka, sa dušom u nosu i bolovima u slezini, trčkarala na časovima fizičkog vaspitanja. Onda se setim i konstatacije mog profesora iz srednje škole kako imam idealnu konstituciju za trčanje maratona, ali i da je kasno da počnem da se profesionalno bavim atletikom.

Maraton?!? To mi ni na pamet ne bi palo! Ipak su mi oduvek bile omiljenije kratke staze – Karl Luis i Majkl Džonson su bili moji idoli, a ne neki štapičasti Afrikanci.

Nekoliko godina kasnije mi je ipak palo na pamet da trčim Niški polumaraton. Da… samo “palo na pamet”, jer sam probala da trčim po asfaltu i već posle par stotina metara, bolova u cevanicama (hehe), setih se ja i one osnovne škole i duše u nosu i … tako sam odustala od te ideje i zaključila da ipak treba da izbegavam asfalt za trčanje…

U stvari, digla sam ruke od trčanja uopšte, ukoliko izumemo standardno finiširanje na Fruškogorskom maratonu (i tu sam se uvek mrštila što treba da trčim po asfaltu :))

Hamburg 2009

Hamburg prošle godine… Moj brat i ja smo se, sasvim slučajno, našli u sred Hamburškog maratona. Trkači iz celog sveta, pesma, pozitivna energija, ponosni maratonci koji šetaju medalje po ulicama,… učinili su da poželim da i sama jednom budem deo takvog dogadjaja. A tada nisam ni slutila da će proći manje od godinu dana i da ću se i ja naći na takvoj stazi.

Početkom godine, praveći, po običaju, planove gde, šta i kako, u glavi je počela da se radja ideja da je možda sada pravi trenutak da ostvarim još jedan mali san, san dug 21.1 km, na najvećoj sportskoj manifestaciji u zemlji – Beogradskom maratonu.

Na sajtu trcanje.rs pronadjoh prilično dobre planove za trening, samo je problem bio kako ih uskladiti sa slobodnim vremenom. Na kraju se moj trening sveo na to da sam trčala 3-4 puta nedeljno, dok mi deonice nisu prelazile više od 5 km (ako izuzmem poslednjih desetak dana). Naravno, trudila sam se i da ishranu prilagodim novonastaloj situaciji.

A krenula sam sa pripremama mesec i po dana pred trku… i trčala na -5 C, trčala po snegu, kiši, pravom pljusku, trčala noću, uz i niz vetar i uvek po asfaltu. I nikada po suncu!

Cilj je bio – samo pretrčati polumaraton. Vreme – skroz nebitno. U početku sam se nadala da mogu na cilj za 3h, onda za 2h30, dok sam poslednjih dana (po rezultatima sa treninga) priželjkivala “čak” i 2h10.

Kako se “Dan D” približavao, tako je moje nestrpljenje raslo. Stigla sam u subotu u Beograd, preuzela učesnički paket i …

Nedelja. Dan trke. Joooooj ljudi, koliko sam ja presrećna što sam se tog dana našla medju svim onim učesnicima! Pa trudila sam se da upijem svaki sekund atmosfere!

Odbrojavanje do starta trke se ne može rečima opisati, masa ljudi, helikopter iznad naših glava, to uzbudjenje, start, gomila pozitivne enegrije, nasmejana lica pored vas, podrška uz stazu…

Plan staze polumaratona sam detaljno proučila, svaka uzbrdica i nizbrdica su mi bile očekivane, znala sam gde se nalaze okrepne stanice… po običaju sam se psihički odlično spremila i trčala pametno, bez žurbe, uživajući u atmosferi, mašući ljudima pored staze, osmeh mi nije silazio sa lica!

Nisam pogrešila! Uspela sam! Stigla sam na cilj bez ijedne krize, bez ijednog problema, bez ijednog stajanja, nijedan mišić me nije zaboleo, a imala sam i više nego dovoljno snage da finiširam zadnjih 200m do cilja. Jedino me je grozan (jak) vetar u drugom delu staze (kroz Novi Beograd) poprilično usporavao. Osećaj je mnogo čudan – kao da udarate u nevidljivi zid… Ali, nema veze…

Na cilju oduševljenje, svi učesnici polumaratonske trke dobijaju medalje. I ja sam moju ponosno prošetala po Beogradu posle trke, a ona sada, sa učesničkom diplomom, krasi i zid moje sobe.

Vreme (ako ikoga zanima): 02:19:06

Da zaključim – znam da sam mogla i brže, ali shvatite, ipak sam ja krenula na ovu stazu “turistički”, da osetim atmosferu, dokazem sebi da mogu i u tome u potpunosti uspela! Sada više ni 42.2 km ne izgleda daleko i nedostižno!

Posebno želim da se zahvalim na fenomenalnim savetima ultramaratoncu iz Niša – mom drugu Mimiju, jer da sam sve ispoštovala što je on pričao i krenula na vreme sa pripremama, stigla bih ja na cilj i za 1h50, mom drugu Ćiri i naravno, Milanu.
A hvala i svima onima koje nisam spomenula, a pružali su mi neverovatnu podršku tokom priprema, verovali u mene i davali korisne savete. Znajte da ste najbolji – ja sam trčala za sve vas!

Do novog (polu)maratona… pozdrav!

p.s. “If you can imagine it, you can achieve it; if you can dream it, you can become it.” William Arthur Ward

Komentari