Kad pomislim na trčanje, sećanja me vrate u osnovnu školu kada sam, kao i većina mojih vršnjaka, sa dušom u nosu i bolovima u slezini, trčkarala na časovima fizičkog vaspitanja. Onda se setim i konstatacije mog profesora iz srednje škole kako imam idealnu konstituciju za trčanje maratona, ali i da je kasno da počnem da se profesionalno bavim atletikom.
Maraton?!? To mi ni na pamet ne bi palo! Ipak su mi oduvek bile omiljenije kratke staze – Karl Luis i Majkl Džonson su bili moji idoli, a ne neki štapičasti Afrikanci.
Nekoliko godina kasnije mi je ipak palo na pamet da trčim Niški polumaraton. Da… samo „palo na pamet“, jer sam probala da trčim po asfaltu i već posle par stotina metara, bolova u cevanicama (hehe), setih se ja i one osnovne škole i duše u nosu i … tako sam odustala od te ideje i zaključila da ipak treba da izbegavam asfalt za trčanje…
U stvari, digla sam ruke od trčanja uopšte, ukoliko izumemo standardno finiširanje na Fruškogorskom maratonu (i tu sam se uvek mrštila što treba da trčim po asfaltu :))
Hamburg prošle godine… Moj brat i ja smo se, sasvim slučajno, našli u sred Hamburškog maratona. Trkači iz celog sveta, pesma, pozitivna energija, ponosni maratonci koji šetaju medalje po ulicama,… učinili su da poželim da i sama jednom budem deo takvog dogadjaja. A tada nisam ni slutila da će proći manje od godinu dana i da ću se i ja naći na takvoj stazi.
Početkom godine, praveći, po običaju, planove gde, šta i kako, u glavi je počela da se radja ideja da je možda sada pravi trenutak da ostvarim još jedan mali san, san dug 21.1 km, na najvećoj sportskoj manifestaciji u zemlji – Beogradskom maratonu.
Na sajtu trcanje.rs pronadjoh prilično dobre planove za trening, samo je problem bio kako ih uskladiti sa slobodnim vremenom. Na kraju se moj trening sveo na to da sam trčala 3-4 puta nedeljno, dok mi deonice nisu prelazile više od 5 km (ako izuzmem poslednjih desetak dana). Naravno, trudila sam se i da ishranu prilagodim novonastaloj situaciji.
A krenula sam sa pripremama mesec i po dana pred trku… i trčala na -5 C, trčala po snegu, kiši, pravom pljusku, trčala noću, uz i niz vetar i uvek po asfaltu. I nikada po suncu!
Cilj je bio – samo pretrčati polumaraton. Vreme – skroz nebitno. U početku sam se nadala da mogu na cilj za 3h, onda za 2h30, dok sam poslednjih dana (po rezultatima sa treninga) priželjkivala „čak“ i 2h10.
Kako se „Dan D“ približavao, tako je moje nestrpljenje raslo. Stigla sam u subotu u Beograd, preuzela učesnički paket i …
Nedelja. Dan trke. Joooooj ljudi, koliko sam ja presrećna što sam se tog dana našla medju svim onim učesnicima! Pa trudila sam se da upijem svaki sekund atmosfere!
Odbrojavanje do starta trke se ne može rečima opisati, masa ljudi, helikopter iznad naših glava, to uzbudjenje, start, gomila pozitivne enegrije, nasmejana lica pored vas, podrška uz stazu…
Plan staze polumaratona sam detaljno proučila, svaka uzbrdica i nizbrdica su mi bile očekivane, znala sam gde se nalaze okrepne stanice… po običaju sam se psihički odlično spremila i trčala pametno, bez žurbe, uživajući u atmosferi, mašući ljudima pored staze, osmeh mi nije silazio sa lica!
Nisam pogrešila! Uspela sam! Stigla sam na cilj bez ijedne krize, bez ijednog problema, bez ijednog stajanja, nijedan mišić me nije zaboleo, a imala sam i više nego dovoljno snage da finiširam zadnjih 200m do cilja. Jedino me je grozan (jak) vetar u drugom delu staze (kroz Novi Beograd) poprilično usporavao. Osećaj je mnogo čudan – kao da udarate u nevidljivi zid… Ali, nema veze…
Na cilju oduševljenje, svi učesnici polumaratonske trke dobijaju medalje. I ja sam moju ponosno prošetala po Beogradu posle trke, a ona sada, sa učesničkom diplomom, krasi i zid moje sobe.
Vreme (ako ikoga zanima): 02:19:06
Da zaključim – znam da sam mogla i brže, ali shvatite, ipak sam ja krenula na ovu stazu „turistički“, da osetim atmosferu, dokazem sebi da mogu i u tome u potpunosti uspela! Sada više ni 42.2 km ne izgleda daleko i nedostižno!
Posebno želim da se zahvalim na fenomenalnim savetima ultramaratoncu iz Niša – mom drugu Mimiju, jer da sam sve ispoštovala što je on pričao i krenula na vreme sa pripremama, stigla bih ja na cilj i za 1h50, mom drugu Ćiri i naravno, Milanu.
A hvala i svima onima koje nisam spomenula, a pružali su mi neverovatnu podršku tokom priprema, verovali u mene i davali korisne savete. Znajte da ste najbolji – ja sam trčala za sve vas!
Do novog (polu)maratona… pozdrav!
p.s. “If you can imagine it, you can achieve it; if you can dream it, you can become it.” William Arthur Ward
16 komentara. Leave new
Pozdrav
Ja dao sebi slobodu da pregledam malo sajt autorke teksta.Baš uspešna devojka.
Bravo!
Bravo Miro, ponosan sam što sam iz Niša, jer je sve više naših sugradjanki koje se ozbiljnije bave trčanjem. Srce mi je puno kad popodne trčim nišavskim kejom i naidjem na desetine novih trkača. Svaka ti čast na uspesima u obrazovanju i trčanju – vidimo se na prvom sledećem maratonu 🙂
Do mene je sasvim slučajno došao ovaj tekst preko Twittera.. Ispostavilo se da postoji Google grupa nišlijskih planinara i da su ljudi tamo pozitivni, veoma podržavajući i iskreno dele svoja iskustva sa drugima.
Pročitao sam ovaj tekst i ostao bez komentara. Upravo sve ono što pokušavamo da provučemo kao ideju aktivnog života na sajtu Trčanje.rs, jednog postignuća, ispunjavanja ciljeva i ličnog napretka kroz sport ovaj tekst je sveo u par pasusa. I ja sam oduševljen.
Ono što je meni interesantno jeste to što Mijrana visoko obrazovana, zaposlena i uspešna devojka, koja pri tome pazi na svoje zdravlje i ulaže u njega… i to kroz trčanje, a ne kroz neke fensi šmensi rekreacije…
I prilično sam siguran da je to trend koji ama baš svuda u svetu raste i koji polako dolazi do nas. Siguran sam da ni Mirjana ne bi provalila da eto nije bilo tog odlaska u Nemačku, baš taj dan 🙂 Naravno sportski duh je rastao, ali se nije ispoljio… I to je druga ključna stvar koju ćemo mi u Srbiji tek sada provaliti, koliko je važno otići i iskusiti trkački pokret. Ja se radujem zbog svih nas 🙂
p.s. Mijrana, izvini što sam govorio o tebi u 3. licu, ali za to je kriv Šime, jer sam samo nastavio na njega 🙂 Hvala ti na ovome!
Hvala svima na čestitkama! 🙂
Kao što sam Vekiju i rekla kada me je kontaktirao, ja jesam početnik u trčanju, dok u planinarenju nisam. Upravo me je planinarsko iskustvo, ogromna količina pozitivne energije i velika želja da dodjem do cilja dovela ovde gde jesam 🙂
A „fensi šmensi“ rekreacije – neeeeeeeee, nikada! 🙂
Izađite ljudi u prirodu, uživajte u suncu, kiši, vetru… Popnite se na najbliži brežuljak, uživajte u zalasku i izlasku sunca! Radujte se životu!
Ako to stvarno želite, lako ćete naći dovoljno vremena da učinite nešto lepo za sebe i svoje zdravlje! Sve je u dobroj organizaciji, verujte!
Strašno mi je drago što postoji sajt kao što je ovaj, jer što se više piše i govori o ovim temama, šire pozitvne misli, to će se i broj poklonika zdravog načina života povećati! Bravo i za sve vas! 🙂
Samo napred Mirjana!!
Svaka ti čast kako sve postigneš..
Ja ne samo da imam tu cast da poznajem Mirjanu, vec imam i tu srecu da sa njom delim kancelariju 🙂 Ona je, pored toga sto je izuzetno pametna, zanimljiva i pozitivna osoba ( u sta ste se i sami mogli uveriti) i izuzetan prijatelj i sjajan saradnik. Zahvaljujuci njoj sam jos vise zavolela prirodu i po prvi put uzivala u planinarenju 🙂 Zelim ti, Miko moja draga, puno uspeha u novim poduhvatima. Sigurna sam da ce biti jos mnoooogo maratona, biciklistickih tura, planinarenja… a mozda nas iznenadis i nekim novim sportom 🙂
Sta jos reci osim SVAKA CAST!
Pozdrav za miru
Molim ako nađeš vremena pogledaj moje fotke sa Atosa – Svete Gore.
Lako ćeš naći na FB-u
Dragan Šimić
Još jedan super tekst iz serije moj prvi maraton, polumaraton, trka…. Zanimljivo mi je koliko je trcanje.rs okupilo ljudi koje trčanje i nije asociralo baš na neke lepe stvari ali su u nekom trenutku videli i onu lepu stranu ovog sporta 🙂
super tekst! sva cast! ima nas dosta koje je planinarenje dovelo do trcanja! pozdrav svima
Miko carice …:)
Mirjana svaka cast.
Mnogo buducih uspeha u sjajnoj karijeri, trcanju i planinarenju.
Pa da se tu nadju i M.Blanc, Elbrus, Aconcagua…
Drago mi je da se i planinari počinju baviti trčanjem, znam ih nekoliko, a evo krug se širi… Bravo Mirjana!
zaključak je suština: … do NOVOG polumaratona!
Mirjana, svaka cast na podvigu, a svaka cast i na CVu! Bio sam slobodan pa pogledao. U neku ruku smo kolege, samo sto ja jos nisam zavrsio ETF 🙂 Nadam se da ce to biti pre mog prvog istrcanog polumaratona, a ako ne, onda posle njega, valjda ce me ta energija povuci 🙂 Ti si pravi primer kako neko treba da se raduje zivotu.
Elem, skoro citavog zivota sam aktivan, trcim rekreativno, igram mali fudbal 3-4 puta nedeljno, planinarim, skijam… Ali se za 21.1 jos nisam osmelio. Medjutim posle istrcane trke zadovoljstva dok sam hodao ulicom Srpskih vladara ugledao sam prijatelja koji je zavrsavao polumaraton. Bodrio sam ga par metara, a kad sam video taj osmeh zadovoljstva kod njega kad me je ugledao, bez umorne grimase na licu, onako zadovoljan i ozaren znao sam da je jedinstven dozivljaj da istrcati polumaratom, a kasnije i maraton. Zato natrag u garazu i prirpeme za sledecu godinu! 🙂
A sto se tice sporta u skolama i na fizickom, mislim da profesori tu imaju pogresan pristup. Forsiraju „talentovane“ i na njih obracaju paznju, a na eduakciju o sportu i korisnosti sportke aktivnosti za telo i duh ostalih ucenika nisu vodili racuna. Tako ja, iako sam trenirao fudbal, nisam mogao da uradim ni jedan pravi sklek ili zgib i dugo sam to zaobilazio jer sam mislio da jednostavno nisam za to. A trebalo je samo da se pocne… 🙂
Hvala, hvala! 🙂
@ Nikola Johnny
Dobrodosao na sajt trcanje.rs,
veruj mi kad prvi put istrcis polumaraton,jedva ces cekati kada ce sledeci polumaraton 🙂
Ja se vec 15-ak godina rekreativno bavim trcanjem,a od prosle godine sam poceo da se bavim trcanjem malo,da kazem, „ozbiljnije“ ali i dalje sam najobicniji rekreativac,kao i vecina ovde na sajtu.Istrcao sam vec 15 Beogradskih polumaratona a sledece godine sam resio da istrcim svoj prvi maraton u 33.godini zivota i to upravo u Beogradu.
Tolika zelja i volja za trcanjem dovela me u situaciju da sam poceo da putujem po Srbiji i trcim razne trke,cak sam prosle nedelje isao u Skoplje na polumaraton,i ne mogu opisati tu atmosferu,druzenje,osmehe i pozitivnu energiju na ulicama.
Ovo vazi za sve: Patike na noge i pocnite da se bavite trcanjem!!!
PS:Bravo Mirjana,svaka cast!
Cast i cest. I ja sam tako pre par godina krenuo sa polumaratonom, da bih zavrsio sa maratonom i najboljim vremenom postignutim do sad (3h50min).
To je samo klik u glavi (polu i ceo maraton). I moji prijatelji i drugari me pitaju kako ali im ne mogu opisati recima taj osecaj prolaska kroz cilj koji sve muke, bolove, zuljeve, krv, znoj, suze, (sve ovo nije fraza), trening po ko zna kakvom vremenu, preispitivanja u toku trke u stilu „sta mi sve ovo treba“, ponistava i daje ti neki neverovatan osecaj posebnosti.
Jos jednom, cast i cest tebi i svima koji su ucestvovali i onima koji su zavrsili polu i ceo maraton.
Cestitao bih i onima koji nisu iz ko zna kojih razloga zavrsili polu i ceo maraton, jer je trebalo hrabrosti i herca prijaviti se i startovati.
P.S. Rezultat ces vremenom poboljsati, uostalom, vazno je ucestvovati i ako je moguce zavrsiti.
Packe.