Bol je najvažniji osećaj. Bol je alarm koji nas upozorova da nešto nije u redu sa našim telom. Ako ga zanemarimo bol se pojačava do trenutka dok nas ne parališe. Oni pametniji kada osete bol prestanu sa trčanjem, naprave pauzu u treninzima, ako je bol jačeg intenziteta odu kod lekara i leče se.

Ostali zanemaruju bol, sami sebi postavljaju dijagnozu, sami se leče, koriste recepte lečenja koje su čuli od prijatelja, komšinice, babe ili su pročitali na internetu.

Ako ste se prepoznali u ovom opisu vreme je da prestanete da se igrate sa svojim zdravljem i da postanete ogovorniji prema sebi. Trčanje treba da nam unapredi kvalitet života i da nam unapredi zdravlje, a ne da nas načini invalidima.

Razlika između povrede i oštećenja

Trkačke povrede ne postoje. Da bi neka povreda bila nazvana sportskom povredom mora biti specifična za određenu sportsku granu i imati veliku učestalost. Na trčanju možemo da se povredimo ako se sapletemo o pločnik ili se okliznemo na led. Ali to sapliću se i padaju ljudi koji ne trče, znači ovo nije specifina povreda već opšta pojava.

Činjenica je da mnogi koji trče za sebe kažu da su imali bar jednom povredu prouzrokovanu trčanjem. Da li oni lažu? Ne. Oni samo ne barataju dobro medicinskom treminologijom. Zato je potrebno jasno definisati pojmove:

Sportske povrede – Sve povrede koje se trenutno dese u toku fizičkog vežbanja, takmičenja u sportu ili rekreaciji. Primeri:  prelomi, pucanje mišića, isčašenja zglobova, itd.

Sportsko oštećenje – Patološke promene nastale usled  prenaprezanja lokomotornog aparata u toku bavljenja sportskom aktivnošću. Primeri: teniski lakat, skakačko koleno, bokserski nos, rvačko uvo, itd.

Sportske povrede (akutno stanje) i oštećenja (hronično stanje) zajedno se nazivaju sportskim traumama.

Kako nastaju najčešća trkačka oštećenja

Najčešća oštećenja koja se javljaju kod rekreativnih trkača su hronične upale pokosnica, tetiva i ligamenata u zglobu kolena. Osnovni uzrok tome nisu ni tvrda podloga, ni loše patike, ni prekomerna težina već neadekvatan trenažni program. Kada su treninzi većeg intenziteta i obima na koje naš lokomotorni aparat može da se adaptira dolazi do oštećenja. Navešću dva najtipičnija primera pogrešnog treniranja.

Primer 1: Osoba nije trenirala godinama. Odmah počinje da trči velike distance, trči gotovo svakodnevno, postiže dobre rezultate i polako posle velikih napora oseća blagu bol. Ne oseća bol dok trči, ali kad se ohladi bol se vraća. Nakon toga bol traje sve vreme. Srećna okolnost je ako se  pre kolena bol javi u pokosnicama.

Primer 2: Osoba polako ulazi u trenažni proces. Polako se adaptira na sve veće distance. U jednom trenutku ponesena dobrom kondicijom neplanirano i nepromišljno istrči duplo dužu distancu od najduže distance pretrčane u životu (sa 10 km na polumaraton). U narednom periodu javlja se bol koji ometa naredni trening.

Kako sprečiti

Osnovna preventiva trkačkim oštećenjima je adekvatan program treninga prilagođen svakom pojedincu. Taj program podrazumeva postepeno povećavanje trenažnog opterećenja, realno postavljene ciljeve, planirane periode odmora, rad na tehnici trčanja i na jačanju muskulature koja dominantno učestvuje u trčanju (noge, karlični pojas, trbuh i donji deo leđa).

Kako lečiti

Kada je do oštećenja već došlo treba se javiti lekaru, sprovesti terapiju do kraja i kada bol prestane polako se vratiti treningu.

U prvim nedeljama dominantno se radi na snazi, pokretljivosti zglobova, a trčanje se svodi na lagano trčanje do pola sata. Kako vreme prolazi povećava se obim treninga. Kada dostignemo odgovarajući obima povećavamo intenzitet. Vežbe snage podrazumevaju set standardnih vežbi: čučnjevi, iskoraci, penjanje na klupu, trbušnjaci, leđnjaci, itd. Ali i vežbe statičke kontrakcije (npr. izdržaj u čučnju) i propriocepcije (npr. čučnjevi na balans ploči).

Da li ste se do sada susreli sa nekim trkačkim oštećenjem i kako ste prevazišli taj trenutak?