U školskom sistemu nije redak slučaj da se časovi fizičkog obrazovanja ne vrednuju na isti način kao ostala, klasična nastava. To se ogleda i u navikama koje deca (ne) stvaraju tokom školskog perioda, vezano za redovne fizičke aktivnosti.

Džon Rati, ekspert za neuropsihijatriju, tvrdi da integracija fizičkih aktivnosti u nastavu pozitivno utiče na rezultate na drugim poljima.

Smanjena fizička aktivnost i bolesti modernog doba

U Americi postoji trend da se obim časova fizičkog smanjuje, ili se oni čak potpuno ukidaju, zarad veće posvećenosti učenju gradiva i postizanju boljih rezultata na testovima. Međutim, stručnjaci smatraju da akademski ciljevi i ciljevi fizičkog vaspitanja nikako ne isključuju jedni druge, naročito kod dece. 

Džon Rati, ekspert za neuropsihijatriju i saradnik medicinske škole na Harvardu, smatra da integracija fizičkih aktivnosti u nastavu pozitivno utiče na rezultate na drugim poljima. 

On navodi primer iz Napervila u državi Ilinois, gde su deca školskog uzrasta (njih 19.000) 2003. godine činila deo populacije sa niskom stopom gojaznosti – samo 3%. Nacionalni prosek im je bio 30%. 

Što se tiče domaće statistike iz 2013. godine, 15% dece uzrasta od 7-14 godina je prekomerno uhranjeno, a 4.9% gojazno. U uzrastu od 10-19 godina, prekomerno uhranjenih adolescenata je bilo 20.2 %, a gojaznih 8.9% (što zajedno čini 29.1%!). Ovo su rezultati istraživanja zdravlja stanovništa R. Srbije, prezentovani u uredbi koju je donela Vlada Srbije početkom 2018. godine.

Đaci iz Napervila praktikuju 45 minuta vežbanja na dnevnon nivou. Rati smatra da im upravo to pomaže da postižu najviše rezultate na međunarodnim takmičenjima u matematici i drugim prirodnim naukama. 

Na koji način fizičko obrazovanje može da poboljša rezultate u školi?

Fizička aktivnost utiče na hemiju mozga i kod deteta stvara povećanu mogućnost iskorišćenja moždanih ćelija za rast mozga i poboljšanje pažnje.

Zato u Napervilu, nastavnici podstiču đake da se bace na najteži predmet odmah nakon što su fizički aktivirali i svoje telo i svoj mozak.

Na taj način nastaje dugoročni efekat, jer mozak se menja usled redovnog praktikovanja bilo koje aktivnosti.

Vežbanje čini mozak mnogo otvorenijim za učenje, razumevanje i pamćenje

Dzon Rati

Vežbanje kao tretman

Iako pojačana fizička aktivnost može delovati bolno na telo, i zapravo jeste vrsta stresa za organizam, to je prolazna bol. Stres koji sam prestaje.

Međutim, stres koji nakupimo kada smo stalno zabrinuti i pod pritiskom je toksična vrsta stresa, ne nestaje tek tako. 

Tu stupa na delo gorepomenuta ”plemenita bol”. Ona nam pomaže da stvorimo mehanizme odbrane od lošeg uticaja stresa na naše moždane ćelije, i pomaže nam da se prilagođavamo, i da se lakše nosimo sa stresom.  

U suštini, fizička aktivnost pomaže da se izgradi otpornost mozga na stres, zbog čega je povećan prag nakon koga se uopšte oseća stres.

Pored smanjenja stresa, Rati smatra da je vežbanje važna opcija lečenja sve češće dijagnostikovanog poremećaja pažnje i hiperaktivnosti (ADHD) kod dece.

Kada vežbamo, povećavamo nivo dopamina i norepinefrina, koji se kroz lekove koriste u terapiji kod dece sa dijagnozom ADHD-a. 

Koristi od fizičke aktivnosti su brojne, ali problem je u prepoznavanju njene važnosti, naročito u toku razvoja deteta. Džon Rati tvrdi da su SAD daleko zaostale od ostatka sveta po tom pitanju.  

„Kada ljudi prepoznaju moć onoga što je fizička aktivnost u stanju da učini učeniku, njegovom mozgu, njegovoj sposobnosti da primi informaciju, da je klasifikuje i uskladišti, da je prizove i manipuliše njome u svojoj glavi, tek onda će, možda, svet početi da se menja i da počne da ceni činjenicu da je ovo sredstvo da učenika učini boljim učenikom.” – Džon Rati

Izvor: https://www.wrvo.org/

Voliš Trčanje.rs? Postani deo naše mreže i uživaj u
trkačkim pogodnostima već za 210 dinara mesečno