Danas vam prenosimo zanimljivu hipotezu o ženskoj dominaciji na ovogodišnjem Bostonskom maratonu, postavljenju od strane Linzi Krous, novinarke Njujork Tajmsa. Lindzi je istrčala čak deset maratona, a najbolje vreme od 03:03:52 postigla je u novembru prošle godine u Ričmondu.

Ovogodišnji Bostonski maraton sa rafalnom kišom i veoma niskim temperaturama, nije bio samo iskušenje koje se odvija usred nekih od najgorih vremenskih prilika tokom poslednje decenije.Bio je, takođe, primer sposobnosti žena da istraju u izuzetno lošim uslovima.

U dobrim vremenskim uslovima, na Bostonskom maratonu muškarci u manjem procentu odustaju tokom trke od žena, ali ove godine žene su bile daleko bolje. Zašto su, u ovako groznim uslovima, žene bile toliko izdržljivije?

Photo by Mary Schwalm/AP/Shutterstock

Bostonski rezultati, jednog od najkompetativnijih maratona na svetu, ove godine su tužni: pobednička vremena i u muškoj i u ženskoj kategoriji su najsporija još od 1970ih, a stopa odustajanja tokom trke je za 50% veća nego prošle godine.

Međutim, ako krajnje rezultate posmatramo po polu oni se značajno razlikuju. Za muškarce, stopa odustajanja je za 80% veća nego prošle godine; za žene, taj procenat je svega 12% veći. Sveukupno, 5% muškaraca je odustalo, naspram 3.8% žena. Isti trend primećen je i među elitnim trkačima/cama.

Linzina priča: šta je u osnovi neodustajanja?

Bostonski maraton sam trčala dva puta, uključujući i 2013. kada je izvršen bombaški napad. Često sam u iskušenju da odustanem od trke, ali zapravo nikada ne odustanem. Prolongiranje trčanja, van zone prijatnosti ostavlja dovoljno vremena za pun efekat tog iskustva, a kroz nelagodnost bolje upoznamo sebe. Bol nas zaista jača. Uvek osećam olakšanje kada završim trku, ali se nikada ne pitam zašto se uopšte mučim.

Možete naći gomilu teorija o tome zašto su žene u Bostonu nadmašile muškarce u izdržljivosti: količina telesnih masti, način donošenja odluka, tolerancija na bol, čak i iskustvo porođaja, ali nijedna ne daje dovoljno dobar odgovor. Ja sam se zapitala da li možda rod iga neku ulogu?

Jedna od teorija je da žene bolje podnose hladne uslove jer njihovo telo prirodno ima više masti. Generalno, istina je da osnovni nivo masti u telu – onaj koji je neophodan za život – ide oko 3 procenata za muškarce i 12 procenata za žene (kada dođe do trke, grudi vam obično nisu od pomoći, ali se ipak povećavaju procenat telesnih masti kod žena). Inače, potkožni sloj masti, koji nam služi kao izolacija, je dva puta veći kod žena nego kod muškaraca.

Međutim, 2012. na istoj trci, kada je temperatura iznosila neočekivanih 30 stepeni, žene su takođe završile trku u većem broju od muškaraca. Dakle, da li onda žene nekako bolje podnose ekstremne uslove?

Odgovor se možda krije u psihologiji. Izdržljivost može biti objektivna, ali sposobnost da guraš dalje, čak i ako to podrazumeva da usporiš, uglavnom zavisi od tebe.

“Kada dođeš do tačke gde ne možeš dalje, deluje ti kao da tvoje telo ne može da nastavi, da si dostigao/la krajnju granicu,” navodi Aleks Hačinson, autor knjige “Izdržati”. “Ali tvoje fizičke granice zapravo su postavljene od strane tvog mozga. U većini slučajeva, odustajanje je oluka.”

Proces donošenja odluka može se povezati sa percepcijom ili tolerancijom na bol. Evo jedne činjenice koju ne treba dovoditi u pitanje: porođaj je u najvećem broju slučajeva, veoma bolno iskustvo, a kako se ženski atletski vrhunci gotovo preklapaju sa vrhuncem plodnosti žene, većina žena koje su trčale Bostonski maraton su, istovremeno i majke.

Kera Demato, tridestettrogodišnja agentica za nekretnine u Ričmondu, najveći deo trke je trčala sa Sarom Selers, medicinskom sestrom koja je završila druga, dok je Demato zbog zamućenog vida i pomućenja svesti bila prinuđena da uspori koji sekund od prvobitnog pejsa. Fokusirala se na prolazak kroz cilj, koji nije ni videla kada je kao 46-a prošla kroz njega.

Poredeći svoje iskustvo tokom trke sa porođajem Demato je rekla “Nikada se nisam onesvestila tokom porođaja” (naravno, odustajanje tokom porođaja nije opcija).

Demato je završila svaku trku koju je započela pre Bostonskog maratona te nije nameravala da joj ovo bude prvi put da odustane.

Razlika može biti i u drugim osobinama odlučivanja kod žena i muškaraca. Na primer, poznata je činjenica da se žene pejsuju bolje od muškaraca, to je osobina koja je u svakoj prilici dobrodošla, a u uslovima hladnog vremena, dodatna je prednost, obzirom da veće oscilacije u pajsu mogu uticati na sposobnost regulacije telesne temperature.

“Muškarci obično startuju agresivnije, tako da je veća verovatnoća da će izgoreti u drugoj polovini,” navodi Hačinson. “Ako udariš u zid na 29km, dok lije hladna kiša, a pri tom na sebi nosiš tonu mokre odeće, ogromne su šanse da ćeš odustati.”

Žene su sposobnije da prilagode svoje ponašanje i očekivanja u odnosu na okolnosti.

“Među sportistima koje sam trenirao, imao sam više žena koje bi kada je teško, i pored toga što su udarile zid, završile trku, dok bi muškarci uglavnom odustali,” navodi trener elitnih sportista Stiv Magnes. “Žene generalno uspevaju bolje da prilagode svoje ciljeve u trenutku, dok muškarci na trku gledaju crno ili belo, kao na uspeh ili poraz, i ako je poraz, zašto bi nastavljali?”

Američki elitni sportisti su sjajan primer. Jedan od favorita, Gelan Rap, vodio je do 32km kada je zbog hipotermije odustao; kod žena, favoritkinje Moli Hadl i Šalin Flanegen značajno su spustile svoj pejs ispod ciljanog, ali su ipak završile trku. Dizari Linden, još jedna favoritkinja, obratila se sutrkačici, Flanagen, i saopštila joj da planira da odustane, ali je ostala na stazi još koji kilometer kako bi podržala koleginicu iz tima na njenom cilju ka pobedi. Međutim, Linden se, trčeći u društvu, povratila i na kraju pobedila.

“Postoji biološka i socijalna tendencija kod žena da budu brižne” tvrdi Adam Grant, psiholog i TED govornik. “Ono što ja očekujem da se desi kada prigusti je da će muškarci ili odustati ili će se preforsirati, dok je za žene verovatnije da će prići sutrkačici i potražiti pomoć ili je ponuditi. Bol se lakše podnosi u grupi.”

Naravno, osobe koje trče Boston su one koje su uspele da se kvalifikuju za isti. Žene su uglavnom obeshrabrivane da se bave sportom i budu kompetativne, tako da su one koje su stigle do Bostonskog maratona, bile prinuđene da prevaziđu više prepreka od svojih muških kolega. Stoga su one verovatno i žilavije, a ovo je godina kada je žilavost presudila.

Iz svega navedenog, nameće se objašnjenje koje ipak nije vezano za rod. Ovaj Bostonski maraton je bio idealan za ljude koji uspevaju i u nepovoljnim okolnostima.

Prva mesta i kod žena i kod muškaraca  osvojili su amateri koji ne treniraju u idalnim uslovima, već žongliraju između posla i porodice. Pobednik u muškoj konkurenciji, Juki Kavauči, rekao je da su ovo za njega bili najbolji mogući vremenski uslovi. Ovo je njegov četvrti maraton i četvrta pobeda ove godine.