Vežbanje podstiče rad mozga i učenje kod dece i odraslih. To su u eksperimentu iz 2003. dokazali u školi iz Napervila u Ilinoisu.
Napervil je grad u blizini Čikaga i predmet je fascinantnog eksperimenta o kojem je pisao psihijatar dr Džon Ratei u svojoj revolucionarnoj knjizi „Spark“.
Šta se dogodilo u Napervilu?
Većina srednjih škola u Sjedinjenim Državama ima standardne časove fizičkog vaspitanja koji se sastoje od takmičarskih sportova, kao što su fudbal, košarka, atletika i nekoliko osnovnih treninga snage i gimnastike.
Neki se učenici odlično snalaze u sportu, drugi se samo snalaze, a mnogi ne mogu da dočekaju kraj časa.
Učitelji fizičkog u Napervilu sproveli su 2003. edukativni eksperiment nazvan Zero Hour P.E. (Nulti čas fizičkog) u kom su zakazali vreme za vežbanje pre nastave koristeći trkačke staze i drugu opremu za vežbanje. U sklopu projekta učenici su se takmičili samo protiv sebe, sa ciljem da se unaprede.
Ovaj program je ne samo 19.000 učenika pretvorio u najspremnije u zemlji, već i u nekim kategorijama, najpametnije.
Mi vam prenosimo zaključke iz studije slučaja koja je ispitala rezultate tih promena i šire njihove posledice za javne škole.
Vežbanje podstiče rad mozga i učenje kod ljudi
Prvo, ova studija slučaja sugeriše da je imperativ širok kulturni pomak u načinu na koji razmišljamo o odnosu između fizičke aktivnosti i akademskog dostignuća.
To znači odbacivanje politika i praksi zasnovanih na zastareloj i štetnoj pretpostavci da fizička aktivnost tokom školskog dana ometa učenje.
Suprotno tome, iskustvo u Naperville High-u snažno ukazuje na to da fizička aktivnost đacima pruža akademsku prednost.
Borba protiv gojaznosti u detinjstvu i promovisanje izvrsnosti su komplementarni i međusobno povezani ciljevi.
Fizičko vaspitanje treba da bude obavezan predmet na svim nivoima školstva
Drugo, moramo ponovo uspostaviti svakodnevnu fizičku aktivnost na svim nivoima na nacionalnom nivou, ali prihvatiti novi model koji je fokusiran na zdravlje i wellnes.
„Moramo se vratiti u stara vremena gde se zahteva fizičko vaspitanje, ali to ne može biti samo bacanje lopte i igranje i zabava, mora se odnositi na kondiciju, zdravlje i dobrobit. Naš naglasak je na podučavanju dece kako da se održavaju u formi, podučavamo ih konceptima koje treba da znaju. “
Paul Zientarski, koordinator fizičkog u Napervilu i kreator ovog programa
Ali samo zahtevati svakodnevne časove fizičkog neće značiti da škole to sprovode.
Zientarski kaže da ljudi koji vode škole i školski sistem, moraju istinski da razumeju nauku o mozgu, odnos fitnesa i intelektualnih sposobnosti, kao i važnost restrukturiranja školskog dana kako bi učenicima omogućili češće periode fizičke aktivnosti, čak i ako to znači samo kraće „pauze mozga“ tokom kojeg studenti ustaju tokom nastave i kreću se.
Mala investicija sa ogromnom isplativošću
Konačno, kako bi škole prihvatile ovaj pristup, školama u oblastima sa manjim primanjima su potrebna finansijska sredstva kako bi se ovi principi pretvorili u praksu.
Primeri dobre prakse iz ovog eksperimenta pokazuju da programi poput Napervila nisu luksuz, već osnove koje su neophodne deci kako bi postigli optimalno zdravlje i dobrobit. Ne moraju svi programi izgledati isto, ali određeni osnovni sadržaji, poput mogućnosti da se zaposli profesor fizičkog ili kupovina osnovne opreme, treba da budu dostupni.
Kako su zaključili da su deca pametnija?
Akademski gledano, srednja škola Napervil trenutno je među prvih 10 u državi uprkos činjenici da troše manje novca po učeniku u odnosu na ostale srednje škole u svom okrugu.
Učenici iz Napervila su radili testove međunarodnog matematičkog i naučnog studija (TIMSS) koji su dati širom sveta.
Sjedinjene Države su na ovom testu imale loše rezultate. Dok u azijskim zemljama skoro polovina učenika dobija ocene najvišeg nivoa, samo 7 procenata američkih učenika dostiglo je tu ocenu.
U Napervilu je 97 odsto učenika osmog razreda položilo test. U naučnom odeljku, završili su ispred Singapura, prvog na svetu po rezultatima na ovom testu. A na odeljku za matematiku bili su 6 na svetu. I sve ove promene možemo pripisati njihovom inovativnom programu vežbanja.
Treba naglasiti da do ovih rezultata nije došlo preko noći, ceo projekat se odvijao u fazama. U prvoj fazi su u eksperimentu učestvovala samo neka odeljenja, na kraju semestra su njihovi rezultati i napredak upoređeni sa učenicima koji su nastavili sa redovnim aktivnostima.
Pošto su bili znatno bolji od svojih vršnjaka, program je nastavljen i proširen, ali se i menjao kroz vreme, kroz učenje samih profesora o potrebama dece.
Pun potencijal su postigli posle nekoliko godina i danas je primer Napervila vodilja i za druge školske sisteme da se menjaju.
