Tendai – monasi maratonci

Na severozapadnim obroncima planine Hiei, u Japanu nalazi se mnoštvo neobeleženih grobova. Oni pripadaju posebnom redu budističkih monaha – Tendai monasima koji nisu uspeli da završe zadatak  Kajihogjo (Kaihogyo)

Tendaji veruju da je prosvetljenje moguće samo kroz izrazito uskraćivanje zadovoljstva. Ovo ćemo najlakše postići kroz fizički izazov a to je Kaihogyo.

Više od maratona

Kaihogyo je  izazov od  1,000 dana i traje sedam godina. Ukoliko monah  odluči da ga započne čeka ga piramida postepenoh povećavanja napora koja izgleda ovako (u nekim verzijama opisa koristi se termin trčanje, ali mislim da je hodanje više u duhu Budizma. Kako ne možemo biti sigurni, opredelila sam se za termin „prelazi“)

1. Tokom prve godine prelazi se 30km dnevno sto dana uzastopce.
2. Tokom druge godine ponovo se prelazi 30km dnevno sto dana uzastopce
3. Tokom treće godine prelazi se 30km dnevno sto dana uzastopce.
4. Tokom četvrte godine prelazi se 30km dnevno, ali dvesta dana uzastopno.
5. Tokom pete godine, monah prelazi  30km dnevno, dvesta dana zaredom. Nakon pete godine, monah mora da posti devet dana uzastopce, bez vode ili odmora. Dva monaha stoje sve vreme  uz njega kako bi bili ubeđeni da nije zaspao.
6. Tokom šeste godine, monah prelazi 60km dnevno, sto dana zaredom
7. Tokom sedme godine prelazi se 84 km sto dana zaredom, a odmah posle toga još sto dana po  30 km dnevno.

Tokom prvih 100 dana monah može da odustane od izazova bez posledica. Posle stotog mora da završi Kaihogjo ili da se ubije. Zbog ovog uslova, monasi sve vreme sa sobom nose uže i bodež.

U poslednjih 400 godina, samo 46 monaha je uspešno završilo izazov. Neuspešni su ostali rasuti po planini Hiei.

Gde smo tu mi?

Iako je njihova priča ekstremna, mislim da nas Tendai monasi svakako zadivljuju i istovremeno plaše svojom posvećenošću. Takođe, iskreno verujem da sve upečatljive priče imaju jake, univerzalne poruke. Naravno, svako može da za sebe izvuče svoje utiske i volela bih da ih podelimo u komentarima, za početak evo mojih:

1. Maraton je univerzalni izazov čoveka. Uvek se ponavlja isti narativ, velika dela nas zadivljuju brojevima. Završiti jedan tako izazovan fizički  zadatak je priča o telu, ali mnogo više priča o duhu.
2. Ciljevi nisu magloviti i nejasni. Monasi jasno znaju koliko kilometara moraju da pređu da bi dosegli prosvetljenje. I uporno, dan za danom, sedam godina oni će iznova pokušavati. Nama je mnogo lakše, nakon stotog dana treninga, ako nas baš mrzi, mi ostajemo u krevetu, dok oni posežu za bodežom jer smatraju da im je karakter preslab. Kada se svi kilometri saberu – ta brojka zastrašuje. Ali njih kao ni nas taj zbir ne sme da plaši. Samo jedan kilometar je bitan – onaj ispred nas.
3. Šta je cilj za koji vredi umreti? Iako mi nećemo nikada tako zaoštiriti dilemu, univerzalna poruak j ejasna: najlakše ćeš ostvariti samo onaj cil za koji se uvek vredi boriti, koji korespondira tvojim vrednostima, koji je pun ljubavi, ubeđenja  i vere.

Na tom mestu se dešavaju čuda, tu se gradimo kao ljudi i trkači, tu stanuje strast.

Negujte to mesto u sebi, i kada god vam je teško… zamislite obronke planine Hiei i neverovatne ljude koji tu počivaju.