jovica

Dok uzdišemo na 37 stepeni i žalimo se da nam je dojadila tropska vrućina, ultramaratonac Jovica Spajić, i pripadnik Specijalne antiterorističke jedinice, ćuti i zagonetno se smeška. On je na temperaturi koja je u hladu „šetala” od 50 do 60 stepeni za 29 sati uspeo da savlada Dolinu smrti, masive Sijera Nevade, i istrči najtežu trku izdržljivosti na svetu – „Bedvoter 135”. Ona je organizovana u Kaliforniji, na najtoplijem mestu na svetu, a Jovica je, među 100 najboljih svetskih trkača na duge staze, osvojio osmo mesto.

Da uspeh bude još veći, on je jedini Evropljanin koji se našao među prvih deset.

Kada je posle 217 kilometara prošao kroz cilj, Spajić je imao osam kilograma manje. Na stazi je ostavio 20.000 kalorija.

– Trka je počela sa tačke koja se nalazi 85 metara ispod nivoa mora. Moja grupa krenula je u 11 sati, kada sunce dostiže zenit. Vladala je euforija kao da ćemo trčati na 100 metara. Pokušavao sam da se smirim i koncentrišem, ali uzalud. Kada je dat znak za start, usledio je stampedo. U prvi mah sam se upitao šta radim među ovim ultramaratonskim „aždajama”. Bio sam poslednji u grupi – priča Spajić.

Ni kladioničari u Las Vegasu nisu tipovali na njega. Bio je autsajder. Imao je jedino podršku Aleksandra Đokovića i Srđana Radovčića. Oni su mu dodavali hranu, vodu, vozilom mu pravili hlad kada se odmarao.

badwater

– Trčao sam laganim tempom. Računao sam da će se mnogi u početku istrošiti. Da bih sebi olakšao, pratio sam belu liniju jer je na njoj temperatura asfalta nekoliko stepeni niža. Počeo sam da prestižem mnoge. Imao sam i specijalne patike za ultramaraton, ali im se đon posle dve trećine trke istopio – opisuje Spajić.

Već na sredini trke, na 110. kilometru, kod klanca Kiler (Ubica), čiji naziv slikovito nagoveštava šta trkače očekuje, osećao je malaksalost i mučninu. Nije mogao ni da jede ni da pije. Činilo mu se da samo tapka u mestu.

– Sišao sam sa staze i legao na pesak. Ekipa mi je dodala led, hladne obloge, prskali su me vodom. Sve je bilo uzalud. Nisam mogao ni da mrdnem – priča Spajić.

Tada je pomislio da je trka za njega završena, ali kolega iz tima „protresao” ga je rečima:

– Dobro. Ti nastavi da ležiš, mi te nećemo dirati. Putovao si dovde 20 sati, sad samo lezi…

U Stajiću je tada proradio srpski inat. Setio se da ima odgovornost prema zemlji, porodici, kolegama iz SAJ-a. Podigao se. Popio je sok od đumbira, jedino od čega mu nije bilo muka, i nastavio da trči. Milju po milju. Iza leđa je ostavio pustinju, prevoje, planine… ali i konkurenciju.

– Gledao sam ljude koji dođu na kilometar od cilja, ali više nemaju snage da koraknu. Samo stoje i plaču. Većina takmičara poslednjih 20 kilometara prelazila je šetajući. Trebalo im je osam-devet sati – priseća se Jovica.

Kada je posle 217 kilometara prošao kroz cilj, Jovica je imao osam kilograma manje, a na stazi je ostavio 20.000 kalorija (Foto Ministarstvo unutrašnjih poslova)

Ovo je trka u kojoj je, kaže, u dosadašnjoj karijeri imao najviše uspona i padova.

– U jednom trenutku mi se činilo da mogu sve, a u drugom sam bio na izmaku snage. Da bih lakše izdržao, bio sam od glave do pete obučen u belo, i imao sam oko litar i po vode. Od sunca su mi ispucala usta, a kada smo se popeli na jedan od planinskih prevoja, gde je bilo 20 stepeni, uhvatila me groznica. Ipak, taj prostor mi je najviše odgovarao. Podsetio me je na moje Pribojske planine – kaže Spajić.

Cilj je bio na planinskom vrhu Vitni portal u masivu Sijera Nevade na visini od 2.530 metara.

Poslednje dve-tri milje, kaže Jovica, bile su „najduže”.

– Samo sam mislio: sad će kraj, sad će… ali tih nekoliko kilometara nikako da pređem. Kada sam napokon u daljini video svetla i ciljnu traku, smogao sam snage i poslednjih 100 metara bukvalno pretrčao sprintom – kaže Spajić.

Na cilju je čuo da je stigao osamdeseti.

– Bio sam srećan kao dete jer sam trku završio. Tek posle mi je drugar rekao da nisam osamdeseti nego osmi. Ostao sam u šoku – uz osmeh prepričava Jovica.

Vežbao u ronilačkom odelu u sauni

Pripremajući se za podvig, Jovica je mesecima trčao u sauni, na 110 stepeni, odeven u ronilačko odelo, i vežbao pod slojevima jakni i kapa na našim tropskim temperaturama. Ali, sve te muke nisu bile ni blizu onoga sa čime se suočio u Americi.

Loša voda Šošona

Trka „Bedvoter 135” dugačka je 217 kilometara ili 135 milja, po čemu je dobila naziv, kao i po tome što se blizu starta nalazi ogromna crna bara.

– Rekli su nam da je ta voda toliko toksična da u njoj uopšte nema života. Oko nje je sama so. Šošoni, koji su nekada naseljavali Dolinu smrti, zvali su je loša voda, a zatim su tu odrednicu preuzeli i prvi doseljenici i dali joj engleski naziv – priča Jovica Spajić.

Kojot bilder

Prve sate posle trke Jovica je proveo u sobi u malom mestašcu Long Pang.

– Dok smo silazili niz planinu do hotela, drugari su ugledali kojota pored puta. Bio je strašno mršav i olinjao. Pogledali su njega pa mene i prasnuli u smeh. Rekli su mi da kojot od trideset kila izgleda kao bilder u poređenju sa mnom. I, stvarno, kada sam se u hotelskoj sobi pogledao u ogledalo, nisam mogao da prepoznam sebe. Mršav, upalih obraza, izgledao sam kao kostur na srebrnoj toki koju smo na kraju takmičenja dobili – kaže Spajić.

Izvor: Politika

Voliš Trčanje.rs? Postani deo naše mreže i uživaj u
trkačkim pogodnostima već za 210 dinara mesečno