Šašavi ultraši – rekreativna grupa ultramaratonaca i ultramaratonki

Ko su šašavi ultraši?

Za ovu grupu entuzijasta prvo sam čula na fejsbuku,  odjednom su bili svuda! Masa fotografija, divna atmosfera koju odašilju, prijatelji sa svima i naravno, veoma catchy ime bili su sasvim dovoljan poziv da ih okupim na trkačku kaficu. Nisam ja baš u formi da trčim sa ultramaratoncima 🙂

Dakle ko je prva četvorka ove grupe?

Vlada  ima  33 godine. U radno vreme se bavi razvojem poslovanja u privatnoj firmi. U “svoje vreme” voli da trči trail maratone, ultramaratone. To je bio logičan nastavak posle nekoliko sezona planinarenja, kao još aktivniji vid boravka na planinama. Voli i da okreće pedale. Ponosan što je i ćera Sonja krenula njegovim avanturističkim stopama.

Marina ima 28 godina i  trčanjem se aktivno bavi od januara kada su ona i Violeta spontano došle na ideju da se spremaju za Beogradski polumaraton.  Trčala je samo  na traci  dve godine pre toga, i zavolela ga je na traci. Kada je tu  dogurala  do 2h trčanja, odlučila je da izađe napolje i naravno,  posle prvog trčanja napolju nije se vratila u zatvoren prostor. Voli sve trke,  ali najviše planinske ultramaratone. Apsolvent Visoke turističke škole, ljubitelj maratonskih putovanja, a  želja joj je da istrči Saharu, Spartatlon i UTMB.

Violeta ima 27 godina i aktivno je počela da trči u januaru, sa Marinom, pripremajući se za Beogradski polumaraton.  Pre toga je „iskočio“ Novosadski, a onda su trke pocele da se redjaju. . Jako brzo prešla je na ultre. Uživa u svemu podjednako. (ja u mislima dodajem, polako tek si počela da trčiš, ima vremena za favorite! 🙂 )  Kilometražu pravi i u dečijoj igraonici u kojoj radi sa Marinom, a inače je apsolvent na Političkim naukama, i zadužena je za fotografisanje trka na kojima Šašavci učestvuju.

Branko  ima 27 godina, apsolvent Elektrotehničkog fakulteta i software developer (u jednoj stranoj kompaniji). Sa ozbiljnijim i učestalijim treninzima počeo u februaru ove godine u želji da istrči Beogradski maraton. Nakon prolaska kroz cilj (znatno ranije nego što je inicijalno planirao) odlučuje da nastavi sa treninzima i trkama.

Od kada postoje i kako je nastalo ime i zanimljiv logo?

Nastali su spontano – organizovali su se oko prevoza za Somborski polumaraton i tu su se Marina i Violeta upoznale sa Vladom, pa oko prevoza za Novosadski noćni i tu upoznaju Branka. Zvanično postoje od 21. juna kada su zajedno trčali Carsku baru. Umesto treninga trčanja otisli su na treking od 23 km. Ideja za Šašavce se stvorila kada su shvatili da su trku istrčali zafrkavajući se i slikajući, a organizator Zoran Vukmanov je malo kumovao nazivu. Svima se dopalo i rešili su da naprave ekipu. U tom trenutku svima je cilj bio da se prebace na ultramaratone i otud Šašavi ULTRAŠI -kao dodatna motivacija. Onda su morali ekspresno da odrade i prve ultre kako bi opravdali ime.

Nomen est omen!

Logo – šta se to šašavo smeši?

Na svaku trku se nose kiflice, i to je svojevrsna inicijacija u grupu 🙂 Tako je spontano nastao i Kiflica Ultraš, već prepoznatljiv simbol Šašavih.

Svi se smejulje dok ovo pričaju – izgleda da možda postoji i neka pozadinska priča ali hajde neću da insistiram.

Koliko vas ima?

Vlada: Za sada postoji četvoro članova, nije nam ideja da se previše širimo jer za ovu priču treba da postoji i doza ludila (dodaje šaljivo). Violeta dodaje da može svako da ide sa njima na trke, ali ukoliko ponese  kiflice (kiflice…kiflice, ima nečeg više u ovome sigurna sam!)

Trčali ste ranije ili ste odmah prešli na ultre?

Marina: jesmo ali već na Beogradskom maratonu, gde sam trčala 21km  sam shvatila da je trebalo da trčim maraton. Onda sam ih nekako  sve ubedila da trčimo na Mojstir zajedno, na šta su oni pristali jer su šašavi (smeh). Ideja je da putujemo, upoznajemo trkače, razmenjujemo iskustva i donesemo brdo fotografija sa trka kao uspomenu.

Violeta: Eto na primer na Durmitoru, sve se to malo odužilo, limit je bio sedam sati ali mi smo to malo produžili i vratili se sa hiljadu slika i bilo nam je divno zaista. Svaka trka, doduše, ima svoje prednosti, polumaratoni su za obaranje vremna, maratoni za turizam, ultre su tu zbog prirode…

Vlada: Nismo mi samo ustali iz kreveta i odlučili da istrcimo ultramaraton, potreban je trening i priprema za to.  Svako od nas je pre nego što smo se upoznali imao neka trkačka iskustva. Marina je dve sezone trenirala na traci u teretani, Violeta je takođe trčala povremeno. Ja sam nekoliko sezona, kao deo rekreacije, trčao. Ali tek kad smo se upoznali, dobili smo neki veći smisao i više i šašavije ciljeve.

Zašto ULTRA?

Šta razlikuje, ultramaratonce/ke od drugih trkača i trkačica, kakav je to sklop ličnosti?

Marina: Meni lično, polumaratoni i maratoni su naporniji od ultramaratona. Tu se trudim da oborim svoje vreme,  dok na ultrama  trčimo, šetamo i slikamo se, uživamo u prirodi, držimo se zajedno, bodrimo, čekamo,  ”vučemo”…  Za sada smo početnici koji ne jure rezultate I pobede.  Posle nekih 12 sati na stazi, kada već celo telo počne da boli  sva snaga je u glavi,  jer treba čovek  sebe da natera da ne odustaje kada počne da oseća bol. Gladan si,  žedan, izmučen… ali glava pobeđuje. A na cilju, nema veće sreće, makar stigao i poslednji, jer pobedio si sebe, istrajao do kraja!

Vlada: generalno jeste razlika u fokusu, sa vremena, na avanturizam. Naporno je dosta, i potreban je poseban mentalni sklop. Ali vredi na kraju, na cilju ultramaratona taj osećaj je neuporediv sa bilo čim pre toga.

Kako ste se pripremali?

Smeh. Šašavi su valjda takvi jer se ne pripremaju. Krstiće se naši treneri ali tako je kako je : )

Vlada: Šalimo se naravno. Pripreme su neophodne. Doduše, poslednja dva meseca, skoro svakog vikenda smo bili na nekoj zvaničnoj trci. Ali, priprema je bila nekoliko meseci pre sezone. U međuvremenu, ubacimo zajedničke treninge, neke stepenice, forsiranje brda. Smišljamo jedni drugima izazove. Neko od nas odradi solo trening, a onda ostali treba u što kraćem roku narednih dana da ponove tu dužinu ili deonicu.

Violeta se ubacuje: Marina je tu najažurnija doduše, ona stalno klikće (registruje na trke) i tako mi imamo nove izazove. Dobili smo komentare da to možda jeste prejako ali .. eto šašavi smo, pa uspevamo.

Postoji li neki dublji koncept?

Vlada: svakako radimo na boljem vremenu, rezultatima, ali tu je pre svega i druženje i ležernost u pristupu trci, slikanje i kiflice naravno.

Violeta: fokus je i na putovanjima, dosta smo krenuli da putujemo od kada trčimo zajedno. Obišli mesta za koja nismo ni čuli, ili ih nikada ne bismo ni obišli. Bilo je divno.  Sada kada imamo taj cilj, nađe se i vremena i para da se sve te trke pokriju.

Ciljevi – gde je trkački cilj ultramaratonca?

Vlada: kao što je rekla Marina, to su pre svega neki ekstremniji ultramaratoni. Mojstir se smatra jednom od težih trka i tamo planiramo da se vratimo naredne godine sa boljim rezultatom…

Marina: Sada zaista ne jurimo rezultate, npr. svi moji maratoni su preko 4:30. Trenutno su nam prioritet  druženja i putovanja, da se lepo provedemo, a trčkaramo. Sledeće godine ili par sledećih obilazimo opet ista mesta i ostvarimo  bolje rezultate. Već sam napomenula da je jedan od mojih krajnjih ciljeva  Spartatlon!

Branko: Za trčanje dužih distanci morate da imate dosta treninga i da se vaše telo pripremi za ovaj poduhvat. Zbog toga za sada sebi postavljamo ciljeve kao što su trke na stotinak km. Dugoročniji planovi su trčanje ultramaratona od po 300, 400 km, ekstremniji uslovi i tome slično.

Da li je jedan od ciljeva i omasovljenje, povećanje broja ultramaratonaca/ki?

Vlada: svakako da bi bilo lepo da nas bude više, ali opet ponavljam, mora sklop ličnosti da bude takav, jer potrebna je jedna doza ludila za te naše akcije.

Violeta: kada kažemo doza ludila, važno je da ljudi shvatae da to nije standardno trčanje, da malo treniramo pa trčimo, nego su to trke koje su ili komplikovane u smislu kilometraže ili je jako zahtevan teren.

Branko: Najbitniji je timski duh, sa kojim dolazi i želja za sopstvenim unapređenjem i poboljšanjem timskih rezultata. Ultramaraton nije ni malo laka disciplina, ali kada znate da postoje ljudi koji veruju u vas to vas tera da nastavite dalje, naročito u trenutcima kada se lomite da li odustati, ili nastaviti dalje. Svako ko poseduje ovu osobinu je dobrodošao.

Šašavi ultraši imaju zvaničnu fejsbuk stranicu i tamo dele pozive za treninge, trke i akcije, mada su treninzi uglavnom šetajući zbog poslovnih obaveza.

www.facebook.com/sasaviultrasi

Koliko svojim trčanjem motivišete ljude oko sebe?

Vlada: uglavnom nam kažu da smo ludi (smeh), valjda kada čuju ultra. Promovišemo dosta tu priču, i sve ćešće, kada pričam sa društvom čujem i komentare poput  “ e,  išao sam baš juče na trčanje“ kao da mi se pravdaju 🙂

Marina: Violeta I ja  imamo jako puno koleginica na poslu, koje su prvo bile skeptične ali primećujemo da im je zanimljivo koliko putujemo, donosimo nagrade. Onda čujemo da  kreću sa šetnjom I trčanjem po kilometar, dva…pet…  Kilometar po kilometer…

Vlada: prednost je i što nismo opeterećeni previše rezultatima nego ljudi vide i tu zabavnu stranu trčanja.

Violeta: ljudi sa kojima se ne viđam, dotaknu tu temu kako bi trebalo ili kako već kreću sa trčanjem. Malo po malo motivišemo dalje. Generalno za trčanje, ne baš za ultre.

Branko: Kada prepričavaju naše poduhvate obično preuveličavaju distance, ili vreme koje smo postigli. Reakcija onih koji su čuli za nas u većini slučajeva jeste da smo ludi, šašavi i tome slično, uz komentar da oni nikada ne bi mogli tako nešto. Onda ih podsetimo da smo i mi krenuli sa samo par kilometara i da je bitno samo početi i ne odustati odmah. A kasnije će doći oblikovanije telo, više energije i osećaj zadovoljstva samim sobom. Takođe ih podsetimo da ukoliko im treba bilo kakav savet, potrudićemo se da im ga damo, ili ih uputimo na pravu adresu.

Kako je vas trčanje promenilo?

Vlada: ispunjeniji sam. Pun energije, sve je drugačije.

Violeta: definitivno je sve dinamičnije, vreme brzo prolazi što ima i prednosti i mane. Vreme leti, ali je ispunjeno svim lepim uspomenama.. naravno tu je i fizički aspekt da se zadovoljnije gledamo u ogledalu 🙂

Vlada: kroz trčanje upoznajemo masu ljudi koji su pozitivniji od proseka. Lepa ekipa, sa optimističnim pogledom na svet.

Marina: moje trčanje je počelo baš zbog te slike u ogledalu, ali pretvorilo se u ogromnu ljubav, toliku  da ne mogu da zamislim dan bez trčanja. Vidim sebe bukvalno i kao bakicu koja i dalje trči… (smeh)

Violeta: mislim da je važno da svi razumeju da to nije sada kao trčiš i to je sport, već više od toga, to je zaista stil života.

Branko: Mentalno – više vam ništa nije teško. Puni ste energije. Volite izazove.

Postoji li neko sličan vama u regionu?

Marina: postoje ultramaratonci, ali cilj je drugačiji. Oni obaraju rekorde, mi se zafrkavamo. Neki zameraju što se ne posvećujemo trkama toliko. Ali mi se vraćamo sa uspomenama, slikama i to nam je sada važnije od rezultata.

Violeta: a medelju nam daju pa daju!

Vlada: ovako šašavi ne 🙂

Moram da vas pitam, da li praktikujete neki poseban režim ishrane ili  treninga?

Violeta: ja sam recimo izbacila šećer, ali  iz zdravstvenih razloga. Ali to me nije sprečilo da posle Durmitor trekinga  smažem pakovanje eurokrema 😀

Vlada: individualno je, svako oseti šta mu prija/smeta. Ultramaraton puno troši čoveka, tako da ja recimo uvek nosim koštunjavo voće, em praktično, em kalorično, slatko/slano. Računali smo potrošnju kalorija posle Mojstira i npr ja sam izgubio 1.5kg.

Marina: jedem sve što sam jela, eventualno pred trku povećam unos ugljenih hidrata. Tokom trke ne mogu da jedem, ma koliko trajala. Tečnost unosimo svakako. Ali eto mala tajna: kokakola u toku ultre je zaista sveti gral. Budni je sanjamo, mada posle par kilometara već nema efekta…

Branko: Slušate svoje telo i jedete ono za čim dobijete želju. Nedelju dana pred trku malo više voća. San je takođe jako bitan. U treningu je najvažnije ostati dosledan i disciplinovan.

(nije reklama)

Pretpostavljam da je hidriranje od suštinske važnosti? ne mislim samo na šećerna pića? 🙂

Violeta: Moj problem je što iako znam da je hidracija važna pre svega u danim pre trke, ne mogu to da ispratim uvek. Na Beogradskom maratonu, ja sam recimo previše vode unosila tokom trke, jer hronično sam dehidrirana. To me je koštalo da je na kraju ni ne završim. Ali na ultri ako se to desi zaista padne energija i to ne sme da se zapostavi – tako da se tu mnogo više trudim i hidriram pre i u toku.

Marina: Na trkama moraš tečnost sve vreme da unosiš. U pocetku, na prvom polumaratonu, ja sam  premalo tecnosti  unela, projurim pored okrepnih stanica, štedim kao vreme, a zapravo bi mi tih par sekundi skratilo možda i par minuta sa kraja. Naucila sam na greskama… Voda je mnogo važnija od hrane.

Vlada:  Pravimo i nosimo svoje homemade izotonike na ultre.

Dodaju da ih je na Somborskom maratonu  kafa pre trke nosila do PB-ova tako da i to postaje deo Šašave tradicije.

Dodatni trening – da li dodajte nešto treningu trčanja? Mi to vazda savetujemo!

Marina: ja sam i pre trčanja bila posetilac  teretane. Dosta sam radila sa tegićima,  ali sada radim trening za snagu uvek kada stignem. Usponi i brda zahtevaju jaku zadnju ložu (guza, guza).

Violeta: potrebno jeste , ali vreme definitivno nije na našoj strani, tako da je to nešto što dodajemo ad hoc.

Branko: Bitan je sklad celog tela, a u trčanju ne učestvuju samo noge. Vremena je malo, tako da nekada morate da se zadovoljite samostalnim treninzima kod kuće.

Da li imate neke idole, inspiracije u drugim trkačima?

Vlada: ne idole, samo ljude koji su dosta postigli. Ali možda Jovica Spajić, super je dečko, prelazi deonice koje niko pre njega nije. Dobar drugar i osoba (svi se slažu i dobacuju kada je Jovica svaki put na stazi i van nje ispao car) 🙂

Marina: Igor Vojin Zelić, jedini Srbin koji je istrčao Spartatolon.  Jedva čekam septembar  da navijam ponovo za njega! Kolega trkac koji je uvek spreman da da dobar savet!

Violeta: ja bih  istakla Marinu jer je najaktivnija od nas i stalno klikće. (prijavljuje). (Opšti smeh).

Branko: Inspiracija su ljudi koji nikada ne odustaju od svojih ciljeva, bez obzira da li se radi o trčanju, ili nečem drugom.

Da li vam spremanje ultri utiče na privatne /poslovne obaveze?

Vlada: Ja imam porodicu, ženu, dete ali može. Dozirano, i uz neophodnu podršku sve stižemo. Ne može neko da izlazi noću, ima mnogo interesovanja i trči ultre. Naprosto to je životni stil koji traži vreme.

Violeta:  neke stvari sam morala da smanjim, da se napravi balans. Marina i ja smo primetile da u prodavnicama gledamo samo sportsku garderobu.

Marina: nema štikli od kada trčimo! (smeh)

Znajući sve ovo gore navedeno, kakav tip muškaraca obara ultramartonke sa nogu?

Marina: hahaha… ništa se nije promenilo.  Treba da da bude neko ko će da me isprati, ispoštuje vreme koje odvajam za treninge i trke, podrži,  a mislim da bih čak uspela i da ga ubedim da se priključi, barem je do sada to tako bilo (smeh).  Pa ko bi odoleo ubeđivanju šašavice sa cvetićem!?

Violeta:  Slažem se sa Marinom, mora da podržava ali ne mora da bude trkač.

Koja je priča o cvetiću? Imate li amajlije?

Marina: Cvetić sam nosila na svom prvom maratonu – Noćni maraton u Novom Sadu. Tj. Violeta ga je dobila,  ali poklonila meni. Imala sam veliku podršku  navijača na tom maratonu, volontera, ljudi na stazi,  drugih trkača… „Hajde, cvetić u kosi, možeš ti to!“ i osvojila sam treće mesto!  Tada su mi mnoge kolege trkači rekle da ga uvek nosim na trkama, I poslušala sam ih… A što da ne, ionako sam sad već prepoznatljiva po njemu… : )

Vlada: pa ne amajlije ali recimo majice koje smo napravili mnogo znače, jer smo pozadi štampali naša imena i lepo je kada nam neko tokom trke skandira

Branko: Krst. Ne bih sebe svrstao u red preterano religioznih ljudi, ali postoji nešto što se radi pred svaku trku. Date sve od sebe da se što bolje fizički i mentalno pripremite, pomolite se da sve prođe kako treba i da ne zaradite povredu i na kraju zahvalite Bogu na svemu što je učinio za vas.

Koliko je zaista podrška publike važna? I ta kultura navijanja?

Vlada: na ultramaratonima generalno ima manje podrške publike, ali tada podržavamo jedni druge. Čuli smo se telefonom na Durmitoru i na Mojstiru kada smo se razdvojili. Ipak je najteže kad na stazi ostaneš sam… naročito kada je noć…

Marina: ja sam na Mojstiru, kada sam bila potpuno  sama na stazi,  imala desetak poziva i podrške od drugih trkača, I Violete I Vlade,  a posebno bih izdvojila Miljurka Đurković a. On je  stariji I iskusniji trkač od nas i nije verovao da ću uspeti,  ali zvao me je stalno u toku tih  12 sati, kada smo se mi, Šašavci,  razdvojili, a  kada sam zašla čak i u drugu noć. Bodrio me je, ohrabrivao, I na kraju prvi čestitao! Veliko mu hvala!

Violeta: što se kulture tiče, na uličnim trkama, ljudi neće ni da se sklone sa staze  nekad, što je stvarno loša kultura. Prilikom treninga isti problem. Tartan na Tašu je preplavljen šetačima….

Marina: ali svakako se zahvaljujemo SVIM navijačima na trkama, koliko god retki bili.

Vlada: zanimljivo je da su počeli da nas prepoznaju i po fejsbuku i van trka i šalju podršku.

Marina: da, mene su prepoznali i bez majice Šašavaca na poslednje dve trke…  mene i Violetu. Kao „heeej,  vi ste Šašavi ultraši. “  Jako, jako prija 🙂 Imamo preko 250 lajkova na fejsu, za kratko vreme, i već nam se svi obraćaju sa “Šašavice/Šašavi” 😀

Branko: Podrška vam svakako daje dodatnu snagu i povećava adrenalin. Osećaj je odličan, ali nekada morate naučiti da se kontrolišete, pošto se dešava da vas ponese da trčite brže.

/Potpisnica ovih redova je sigurna da će ih posle ovog teksta biti mnogo, mnogo više :)//

Brza pitanja!

Omiljena podloga?

Violeta: za tartan svi kažu da je jako spor, mene su recimo kolena jako bolela posle Pančevačkog maratona, tako da  glasam za trail.

Marina: meni je, recimo, taj tartan prijao. Ali trail i kod mene!

Branko: Tvrđa – asfalt, zemlja.

Vlada: trail!!! : )

Uzbrdo/nizbrdo?

Marina: nizbrdo. Da postoji trka samo nizbrdo, bila bih najbrža!

Vlada: uzbrdo!

Violeta: uzbrdo

Branko: Umereni usponi

Godišnje doba?

Vlada. pljusak na BTL ultramaraotnu  18.07. bio je jedan od gorih, i mi smo trčali sa uživanjem. Jedino ako je baš led ne trčimo, ali sve ostalo može.

Marina: Da, prvo smo razmišljali da odustanemo ako počne kiša, a trčali smo uzvodno i nizvodno I uživali. Ipak, ja glasam za  leto i sunce.

Branko:  Rano proleće.

Violeta:  ja leto ne volim. Vrućine iscrpljuju.

Najduža trka:

Marina: Mojstir, 23 sata 24 minuta, 106km

Violeta, Vlada:  mi smo skratili na 50km,  14 sati 30 minuta

Branko: za sada maraton. Uskoro (nadam se) trka na 12h.

Najdraža?

Violeta: Durmitor. I trčali i šetali i padali i preko stena, blate, vode. Priroda je fenomenalna.

Marina: Mojstir, jer niko nije verovao da ću istrčati tih 106km, ali ja sam verovala i znala da mogu i kaada sam završila –  to je bio  jedan od najsrećnijih trenutaka u životu. Violeta I Vlada su me dočekali na cilju, I nikad mi draže nije bilo što ih vidim (smeh)

Vlada: Carska bara, jer smo se upoznali i tu su nastali Šašavi.

Marina: pa da, za nas je Carkska bara bila trening trka, trčkarali smo I slikali se,  a posle smo saznale da smo Violeta i ja bile 1. i 2.  na trci od 23km 🙂 Uz svo šašavilo do pobede!

Branko: Novosadski noćni maraton (28. jun) gde sam oborio lični rekord na polumaratonu i što je još važnije upoznao ostatak ekipe i odmah se osetio kao da pripadam. Osim toga odlične vremenske prilike, atmosfera…

Volimo da završimo intervju porukom za čitaoce – udrite:

Vlada: Trčite, deco! 😉 Ali uvek pucajte na visoko. Na početku sezone, kada sam istrčao Beogradski cilj mi je bio da imam još 5 zvaničnih trka tokom sezone. A sada već ih imam desetak, na pola sezone. Dužine polumaratona sada trčim na treninzima. Samo trčite!

Marina: slušajte svoje telo,  svoju glavu,  i trčite koliko  možete I volite,  samo trčite. Postavite ciljeve i pratite put do njih… Mnogo je to kilometara ispred vas, do cilja, ali svakim korakom ste bliži… Samo trčite!

Branko: Ne postoje granice, osim onih koje sami stvaramo. Ako mislite da nešto ne možete, znači da se ne trudite dovoljno. Samo trčite!

Violeta: Samo trčite!