Iza nas je sjajan vikend, kako za organizatora tako i za nas sportiste, održana je trka 11Tri Belgrade Halfironman ili u žargonu polučelična distanca triatlona (1,9km plivanja- 90km bicikla- 21,1km trčanje), ujedno i otvoreno prvenstvo Srbije. Iako sam u početku bila jako skeptična da će ova trka biti veliki bum, ulaskom u Crowne Plazu moje mišljenje se promenilo, jer sam prepoznala pravi profesionalizam od startnog paketa preko race brifinga i pasta partyja, pa o samom događaju da ne govorim, zaista sam bila oduševljena. Puno poznatih lica na prijemu, dragih ljudi koji su bili tu zbog istog cilja zbog kojeg sam i ja došla, da i ovaj put pobedimo sebe. 

Budni sanjali

Spektakl je počelo dakle u subotu sa prijemom sportiste a nastavjalo se u nedelju jako ranu u cik zore, kada još ceo Beograd bio spavao i sanjao najlepše snove. A mi smo budni čekali da ostvarujemo svoje snove, koje smo sanjali na svakom treningu mesecima unapred, krojili planove i pokušali dovesti sebe u što bolju formu. Da, za ovakav sportski podvig treba se spremati mesecima, nije uopšte naivna stvar kada znaš da će sve to trajati približno pet sati, za mnoge i više, i da sve tri discipline uskladiš skoro pa jednako. Drugi izazov je spuštati i dizati formu u skladu sa kalendarom trka i istrajati sve do kraja sezone, da recimo poslednja trka kao i u mom slučaju bude na neki način najjače izvedena.

 

Jednom sportista uvek sportista

Volela bi da ispričam kako sam ja došla do toga da se bavim triatlonom. Kako sam već više puta napisala sportom se bavim 27 godina. Moj matični sport sa kojim sam se prvobitno bavila, pa recimo profesionalno (ako je to bilo ikako moguće tamo devedesetih u nejtežim uslovima) je biciklizam, gde sam ostvarila zapažene rezultate svojevremeno.  Zahvaljujući tome moj dragi prijatelj, naš prvi srpski Ironman (1997) Vero Janoš me je te godine pozvao da se isprobam u triatlonu u olimpijskoj distanci (1,5km-40km-10km). Znači prvi susret sa triatlonom je od pre 20 godina. Zaredom sam odradila 3 trke i rekla sebi, „ovo nije za tebe, ostani ti još malo u biciklizmu”.  Tada sam donela pravu odluku, jer moji uspesi su tek počeli da se ređaju u tom sportu, šteta što to ljudi oko mene nisu cenili i tako 2002. zauvek sam okrenula leđa biciklizmu. Ali ono što je ostalo to je pre svega ljubav prema bicikli, snažno delovanje u toku vožnje, osećaj sigurnosti, stvari koje se uče godinama i ne mogu se izbrisati. Posle toga je sledila moja trkačka maratonska avantura već u rekreativnom svetu koja traje do današnjeg dana.

 

Nema slučajnosti

Opredeljenje pored triatlona mogu da zahvalim jednoj povredi, koja mi je promenila život 360 stepeni. Tada 2013.godine ni slutila nisam šta život hoće od mene, i mislila sam da je smaks sveta i da je sportskoj karijeri došao kraj. Dijagnostikovana mi je diskus hernija na donjem delu leđa. Zaustavljanje svih mojih dotadašnjih aktivnosti i zakoračenje u nešto novo nepoznato za mene, temeljna promena životnog stila. Rehabilitacija je trajala mesecima čak što više godinama. Prvo sam naučila neke osnovne svakodnevne vežbe koje i dan danas radim,  primila razne terapije, pa posle ubacila plivanje u svakodnevni režim aktivnosti. I tu je nešto kliknulo u glavi. Gledajući naše triatlonce iz Subotice kako treniraju, negde podsvesno sam se i ja odlučila da hoću! To je taj sport koju želim da probam ponovo. Svesna tome da mi trčanje više nikad neće biti kao nekad zbog kičme, ali ipak mogu još da trčim, odlučila sam se da ću prvo početi sa sprint triatlonima ili sa duatlonom. I tako tek 2015. sam skupila dovoljno hrabrosti da odem na prvi moj duatlon u Somboru negde u maju mesecu. Rezultatom sam bila više nego zadovoljna, ali sa oprezom sam se odlučila da pored kraće trke u trčanju u toj sezoni ne želim više da se takmičim, još nisam bila spremna, ali i dalje sam bila istrajna što se zacrtanog cilja tiče. 

Da bi korigovala tehniku trčanja pohađala sam kurs Chi Runninga u Budimpešti i sve više sam bila samouverena, da ću jednog dana ponovo moći i brzo da trčim. Počela sam više da plivam i više da vozim.

 

Zaključak

 

Posle sada već uspešno završene dve sezone 2016 i 2017 u triatlonu sam tek prepoznala šta je dragi Bog hteo samnom i sa povredom koju sam dobila kao prepreku na životnom putu. Hteo je da me uspori i da mi promeni tok razmišljanja odnos prema sebi i prema sportu, takođe odnos prema drugim ljudima, da naučim strpljenja, strpljenja i strpljenja. U triatlonu sam našla sve to.

Neću da favorizujem sebe, ipak imam 40 i kusur godina, dok mogu da napredujem, a sigurna sam da još mogu, trudiću se, ali svesna tome da na mlađima svet ostaje duboko se klanjam pred njihovim rezultatima. Poruka ovog teksta je da ljudi skontaju da nema nemogućeg, nemoguće je tamo gde nam mozak povuče crtu. Mogla sam i ja da se odlučim da izigravam invalida, ali nisam htela, životni instikt je bio jači od mene i trostrukom pobedom sam izašla iz teške situacije. Ove godine sam radila tri Halfironmana zaista sam umorna, nagodinu planiram bar toliko i naravno ne da mi mira famuozni Ironman u fulu isto u skorije vreme. Nemam ličnog trenera, sama sebi pišem plan (trener sam u biciklizmu), ne treniram po wattima, treniram po klasično dobrom običaju a to je da slušam svoje telo. Puno prijatelja sam stekla u ovom sportu i naravno sam zahvalna na svaki dobijeni savet od njih. U privatnom životu se bavim administracijom i pored svojih treninga uspešno vodim Školu trčanja u Subotici i uživam u napretku odraslih ljudi koji tek sada zakoračaju u svet rekreativnog trčanja. Jednostavno volim da budem u sportu i sa sportistima.

 

Lični rekord

Rezultat na trci 11TriBelgrade 5:06:47 mi je trenutni PB (lični rekord). Pored stomačnih tegoba pokušala sam da uživam na trci. Uživala sam u plivanju u kristalno čistoj vodi, uživala u vožnji, da sam dovoljno brza još uvek i da smanjujem razmak između vodeće i sebe koji je nastao zbog slabijeg plivanja. Uživala sam čak i u trčanju, mada tu sam se već ozbiljno borila sa stomakom, ali toliko divnih ljudi su oko mene dovikivali moje ime, navijali za mene da jednostavno nisam mogla ne uživati.

 

Hvala i hiljaditi put svima, volonterima, organizatorima, prijateljima i nepoznatim dragim ljudima. Zaista ću pamtiti ovu trku među najlepšima do sada. Hvala!

 

 

.