Prvi put-MARATON

Preda mnom je bila uzbudljiva životna avantura koju sam željno isčekivala. Rešila sam da trčim na 2. Istrskom maratonu koji povezuje četiri Istarska grada: Koper, Izolu, Portorož i Piran. Svake godine je start u drugom gradu. Na prvom maratonu je to bio Koper ove godine je bila Izola.

Trening i ishrana 

Trening za maraton znači guranje sebe daleko izvan zone komfora što je veliko dostignuće i što znači svake nedelje tčrati minimum maratonsku distancu i jednom mesečno Long-Jogg- ca. 30km. Četiri meseca napornog treninga i preko 600 istrčanih kilometara su bili  iza mene – u decembru sam pretrčala 122,81 km, januaru 196,1 km, februaru 166 km i martu 126km. Bila sam u najboljoj životnoj formi, ali isto tako i umorna k’o pseto.
Smršala sam dodatno 6 kg, što je za maraton bilo dobro jer je mnogo lakše tako trčati, ali sam ipak zbog gubitka težine brinula i zbog toga počela da uzimam dodatne suplemente i nadala se da će pad težine da stane.
Ja sam inače stava da je dobra i raznovrsna ishrana najbolja za zdravlje, ali u pripremi za maraton ovo definitivno nije dovoljno. Kupila sam zato Orthomol Sport i uzimala ga 2,5 nedelje pred maraton  i 10 dana posle. Mislim da mi je pomogao u regeneraciji jer je mom telu nadoknadio ono  što je izgubilo pri napornim trenizima i trci. I moj imun se sistem pojačao – mogu reći od kada sam počela da trčim nisam bila ni jednom bolesna.

U iščekivanju trke

Tri nedelje pred maraton smo Dora, moja prijateljica i partnerka u trčanju, i ja u Gracu istrčale polumaraton za 2:04:52 u našem rekordnom vremenu i tako završile naporni deo priprema za maraton. Još tri nedelje… Prvo sam smanjila  trening za 1/3, druge nedelje za još ½ i nedelju dana pred maraton na programu je bilo samo jedno lagano brdsko trčanje i naravno poseta sauni. Odmor i opuštanje su sastavni deo trening plana i barem jednako, ako ne i važniji od samog treninga, kojeg sam se skoro do poslednjeg kilometra striktno pridžravala. Ali bez obzira na sve, imala sam resprekt prema maratonu.
Mogu reći da sam bila malo nervozna. Uzbuđenje je veliko, neizvesnost je jos veća. Upornost je jedna stvar, ali nesigurnost zbog neizvesne fizičke  i psihičke stabilnosti potpuno druga. Ja sam rešila da trčim i ako prođe sve kako treba eto me ponovo tu gde sam i počela.

I počinjemo! 🙂

Sat na ruci, u tašnici oko struka voćni bar, flašica kokosove vode i telefon (za slikanje). Gelove sam prestala da koristim jer ih moj želudac teško podnosi (u Mariboru na polumatonu sam morala da povraćam da bih mogle uopšte dalje da trčim i i to sve zbog gela koji mi je iziritirao  želudac).

Lični šofer (moj muž 🙂 ) nas je iz Kopra, gde smo odseli, dovezao do Izole i onda smo jedan deo išle peške sa stotinama trkača u istom smeru, po sunčanom vremenu prema startnom bloku.
Ulica gde je start je dosta široka ,tako da nije bilo gužve. Mi smo stajale, čini mi se, u trećem bloku, mada smo posle nepune minute prošle kroz start i mogle smo odmah da trčimo svojim tempom.

Start i nema povratka nazad

Trčanje mi je tog dana bilo nekako čudno. Gledala sam na vrhove svojih patika i osećaj je bio skroz nepoznat, kao nikad do tada. Prvi maratonski znak – kilometar broj 1 je iza nas! 🙂 Samo polako i ne preterivati, snaga će nam biti potrebna još dugo. Staza je na ovom delu ravna i trčimo iz Izole prema Kopru po magistralnom putu uz samo more. Prizor je divan.
5 kilometara prelazimo za manje od 30 min.
Ulazimo u Kopar gde u špaliru gledalaca vidim poznata lica koja nam se smeše i tapšu.
Mladji sin ima u ruci flašu sa vodom koju mi pruža… Muž snima sa kamerom a stariji sin foto apratom. Prvi maraton mora da se ovekoveči! 🙂

Pravimo krug oko Kopra, prolazimo kroz stari grad, ima puno gledalaca, deca  pružaju ruke i pozrdavljaju nas . Na Titovom trgu Tamara, prijateljica iz detinjstva sa familijom… i oni nas pozrdavljaju  i žele lake noge!

Vraćamo se u Izolu

Trčanje uz more je stvarno predivno. 10 kolometra trčimo ispod 60 minuta. Dobro prolazno vreme, mada to kod maratona ništa ne znači… Čak šta više bojim se da smo prebrze i da na kraju nećemo imati energije.

U Izoli se kod 18km rastajemo od polumaratonaca i dalja trasa je svakih par kilometara nosila sa sobom novo iznenađenje. Laka uzbrdica i pogled je predivan , mi dopuštamo sebi da uživamo u panorami Izole. Ovde ćemo ponovo trčati 39. i 4o. kilometar, ali tada sigurno nećemo imati ovoliko snage.Par sekundi pauza da se napravi fotografija, i idemo dalje. 🙂

Tunel!

Odjednom smo se našli u belilu procvetalih voćaka ,kao da smo na drugoj planeti. A zatim potpuni kontrast i tunel na 19. kilometru… Zapravo, ima ih ukupno dva, a jedan je dugačak čak 500m. Nekada su tuda prolazili vozovi a sada je to biciklistička staza. I mi trčimo kroz njih. 🙂 Neverovatan osećaj, dozivamo se u tunelu i slušamo eho naših krikova. Na distanci polumaratona imamo prolazno vreme 2:13:11 Dobro se osećamo, iako znamo da imamo još toliko da istrčimo.

Vrućina + susret sa pobednikom maratona

Kad smo izašle iz tunela ispred nas se prostirala dolina koja se kupala u suncu – toplo je, jako toplo za nas. Do juče je bilo najviše 7, danas na startu je bilo 16 stepeni, a  u podne je bilo već najmanje 21… Srećom, na vidiku je okrepna stanica. Uzimanje vode je od egzistencijalnog značaja.

U susret nam dolaze maratonci koju su već napravili krug u Portorožu i Piranu. Naravno da im se divimo i pozdravljamo ih, za uzvrat dobijamo poljupce i reči podrške od jednog trkaca. 😉 Kasnije smo saznale da je to bio pobednik maratona – Robert Radojković! 🙂 Bile smo impresionirane njegovim gestom koji nam je mnogo značio. Jos jednom mu hvala za motivaciju.  <3

Portorož

Trčimo kroz drugi tunel i najzad ispred nas je Portorož. Laki vetar donosi okrepljujući miris mora i soli.

Spuštamo se u grad, ponovo smo na obali i prolazimo kroz marinu i hotelske komplekse gde nas čeka okrepna stanica -smeštena u hladovini. Čaša vode, Iso napitak, banana i komad čokolade, i spremne smo da dalje trčimo kroz gradsku promenadu gde ima dosta prolaznika koji nas bodre. Atmosfera  je divna!

Dolazak u novi gradić

Piran – gradić uskih i strmih ulica se prostire ispred nas, a mi smo na 30 km. Kao što mnogi kažu: maraton počinje sada!

Čekaju nas dve oštre uzbrdice. Jedna je bila posebno naporna ali smo uspele da istrčimo, polako ali smo trčale.
Posle uzbrdica dolazimo do nove okrepne stanice – ovde se odlučujemo za  po flašu vode i nosimo sa sobom par sunđera za osveženje uz put .Malo smo pile, malo se prskale i zalivale. Bilo je jako toplo.
Odjednom trčimo kroz šumicu sa koje se baca pogled na more. Staza je dosta uska i potrebno je bilo mnogo koncentracije. Posle par kilometra se vraćamo na asfalt i trčimo nizbrdo. Pokušavam da se opustim, lagano tresem ruke i kružim ramenima.

Očekujem neki zid, barem zidić, ali ga nema.Noge me bole ali nije nista strašno. Pijem kokosovu vodu (250 ml u jednom cugu! 🙂 ), i idemo dalje.

Vrućina uzima danak

35 kilometar je okrutan… Razmišljam kako nikada više neću trčati maraton. Samo da ovaj završim…
Stajemo na stanici, menjamo mokre sundjere. Jeden stavljam ispod kape na glavu a drugi držim u ruci. Voda, pola banane i opet komad čokolade. Čokolada mi je jako prijala…Idemo dalje.

Sunce prži. Kilometri su nekako duži nego do sada. Imamo još jedan Box-stop. Tražim prigodni žbun (zov bešike… 🙂 ).

Cilj se smeši

Dalje trčim bez zvuka, ali mi još uvek nije teško. Koncentrisana sam samo kako da pokrećem noge jednu isped druge. Ponovo tunel i Izola je isped nas… Još 2 kilometra!
Postaje mi jasno da ću uspeti da istrčim maraton i suze mi polaku naviru na oči. Radosna sam jer vidim cilj. Kakvo olakšanje.

Prolazim preko linije cilja! Osećaj je čudan, u stvari – toliko je neverovatan da ga rečima ne mogu opisati. Jedan predivan osećaj završetka nečega što si  želela. Osećaj radosti što sam imala snage da izdržim i dostignem tako nešto veliko kao što je prečatati magičnih 42 km. Ponosna na sebe što sam preskočila maratonski zid( mada ni sama ne znam kad i kako) i   što se fizički osećam odlično  i  znam kolika je snaga volje koju posedujem!

Suze su OK 🙂

Familija me posmatra u čudu i ne znaju šta mi je – Dora se smeje a ja plačem. 🙂

To su bile suze radosnice. Moj se san ostvario, ja sam pretrčala Maraton i teško mi je da i sama poverujem u to.

Toliko čestitiki, poruka, poziva, mailova zbog pretrčanog maratona nisam dobila ni kad sam se porodila.

Iako sam na kraju dana ležala u krevetu, pokušavala da se opustim i razmišljala daje dobro što sam istrčala, ali i što više neću morati da prolazim kroz istu muku, trebalo je samo deset dana regeneracije i trkačke pauze, da ponovo obujem patike. Prva misao koja mi je prosla kroz glavu: Zašto da ne ponovim? 🙂