Jedna studija objavljena u International Journal of Sport and Exercise Psychology primenila je sledeću metodologiju kako bi saznala o čemu mislimo dok trčimo. Učesnici (ukupno njih 10) su ozvučeni i zamoljeni da naglas izgovaraju ono što im pada na pamet na svojim treninzima za maraton ili polumaraton.
U startu možemo da kažemo da ova metodologija ima rupa, kao prvo, ljudi koji su svesni da su snimani, često nisu autentični u iznošenju svojih misli naglas, izbegavaće da iznesu neke od najintimnijih misli, biraće reči i sl, a sa druge strane, fokus na to da moraju da artikulišu misli, verovatno je uticao na samo iskustvo koje su učesnici imali tokom snimanih treninga/trka.
Bilo kako bilo, 18 sati snimka dovelo je do nekih zaključaka, a to je da gotovo polovinu vremena provodimo razmišljajući o pejsu i distanci koja nam je preostala do kraja, a drugu polovinu čine misli o onome što nas okružuje i što vidimo, kao i ono što fizički osećamo, u ovom slučaju bol.
Pejs i dužina
40% svih misli dok trčimo odnosi se na analizu brzine kojom idemo. Dok se bodrimo, trudimo se da odredimo kada da ubrzamo, a kada da usporimo. To dosta zavisi i od terena po kome trčimo pa tako prirodno usporimo uzbrdo, gde se bodrimo da izdržimo i tešimo se zbog sporijeg pejsa, a onda kada krenemo nizbrdo, povlačimo ručnu, što bi Bili, učesnik u studiji, rekao „nizbrdo, nemoj se samoubiti, samo lagano“. Naravno, pejsovanje tokom trke nam pomaže da rasporedimo snagu, s toga često razmišljamo koliko nam je ostalo do kraja.
Bol i nelagodnost
Iznenađujuće, 32% vremena provodimo razmišljajući o različitim bolovima koje osećamo dok trčimo, prouzrokovanim višečasovnim udaranjem stopalima o podlogu i pravljenjem pritiska na zglobove. Tu su naravno i žuljevi, umorni mišići ili čak neka ozbiljnija povreda. U ovim trenucima neretko častimo ne tako lepim rečima sve i svakog ko nam padne na pamet (ono što se provuče pored bola). „Uzbrdice, kučko, duga si, a vruće je…“ neke su od opaski učesnika studije. Neretko se na tom spisku nađu i organizatori, pa prijatelji koji su nas eventualno ubedili da uplatite startninu, pa majka što nas je rodila tako blesave, pa…
Okruženje
Dok trčimo, bilo da je to neka priroda ili grad, obraćamo pažnju na ono što nas okružuje, a kada je trka u pitanju, i ne samo tada, tu su i drugi ljudi. Ove misli okupiraju 28% našeg vremena dok trčimo. U zavisnosti od okruženja i mislim su nam drugačije pa tako ako smo u prirodi, uglavnom imamo pozitivne misli, uživamo u pejzažu, a ako imamo sreće, sretnemo i neku srnu, zeca ili nas neka riba skokom iz vode pozdravi. Sa druge strane, kada trčimo po gradu, okruženje nas u najmanju ruku nervira, ulice su nam prezagađene, a ljudi su nesmotreni i netolerantni. Ovo ne važi za trenutke kada trčimo trke u nekom novom gadu, tada smo više okupirani arhitekturom i upoznavanjem grada iz nekog drugog ugla.
Autori studije tvrde da se njihovi rezultati podudaraju sa rezultatima nekih drugih istraživanja koja su došla do saznanja da maratonci koriste tehnike kao što su samobodrenje, vizualizacija i postavljanje ciljeva kako bi sebe gurali napred.
Šta kažu trkači oko nas
Tijana P (trči od 2012. , više od 10 polumaratona i 20 trka):
Zavisi od treninga koji tog dana odrađujem i koliko sam generalno psihofizički spremna. Dešavalo se da trening moram da prekinem jer se rasplačem, u periodima velikih lomova i prekretnicama, dešavalo mi se da se smejem i širim ruke dok trčim LSD po kiši, najčešće to jeste borba sa samom sobom, i biranje da ne razmišljam koliko još do kraja, već koliko sam do sada istrčala. Naravno, kada se trče intervali mrzi se i život i trener i sport generalno 🙂 Ali hvala svemu svetom, to su sve ređi treninzi.
https://www.instagram.com/p/BNSWOLhgORx/?taken-by=cuteenough
Marina (trči godinu dana):
Kad trčim u gradu, mislim o tome kad će kraj! Ali kad sam na planini, ne razmišljam ni o čemu.
Nemanja (2 godine trkačkog staža):
Vodim gomilu zamišljenih razgovora sa sobom i drugim ljudima. A nekad ispraznim glavu, samo trčim i uživam. Desilo mi se i da zadremam tokom LSD-a.
Nikola M. (trči 2016. godine, istrčao 3 polumaratona i 4 trke)
Kada trčim veće dužine, obično razmišljam u etapama 🙂 U prvoj fazi trčanja, dok se još zagrevam, po glavi mi se motaju svakodnevne stvari – šta treba da uradim kad se vratim kući, planovi za vikend, i slično. Negde na desetom kilometru, kada se već malo umorim, počinjem da kontempliram o stanju mišića, da li me nešto boli, da li imam dovoljno energije… i na kraju, tokom poslednjih 5-6 kilometara, naročito ako je jako naporan trening – krećem da vrtim izlizane motivacione fraze. Ali zaista pomaže! Od „izdrži“, „još samo malo“, do vizuelizacije scena iz Rokija i sličnih filmova gde junak treningom prevazilazi svoje mogućnosti 😀
Složićemo se da svako ima svoje cake kako prevazilazi krize koje su neminovne na dugim trkama. Ono što se uglavnom dešava na liniji cilja je da se sve to instant zaboravi jer, kako drugačije objašnjavamo repetativno izlaganje tela tolikom stresu?
O čemu vi razmišljate na dugim treninzima/trkama?
Tekst koji nas je inspirisao What Runners Are Thinking
