Neretko viđamo ili čujemo da neki profesionalni sportista konzumira supstance koje nisu u skladu sa opredeljenjem koje iziskuje vođenje zdravog života gde se određene životne navike podrazumevaju: bez cigareta, narkotika, dopinga i alkohola, dosta sna i aktivnosti koje će pomoći da se performanse poboljšaju.
Treneri i klubovi ulažu dosta u igrače/članove i svako postupanje koje nije u skladu sa pravilima iziskuje određene sankcije u vidu prestanka treniranja/igranja, novčanih kazni, otkazivanja sponzorstva itd.
Možda je najveća cena mrlja koja obeleži i preuzme slavu bogatoj rezultatskoj karijeri sportiste.
Primera je dosta, kako u našoj zemlji, tako i u regionu, širom sveta… Setimo se, na primer, afere Lensa Armstronga, frke oko Marije Šarapove, Nikole Rađena, ali i onih nikad potvrđenih afera gde se samo šuškalo, a gde ima dima ima i vatre…
Šarapovoj su u roku od nekoliko sekundi od kako se pojavila vest da je bila pozitivna na doping na Australian Openu, sponzorstva otkazali brojni brendovi i kompanije sa kojima je imala višemilionske ugovore.
Rađen je imao pauzu od nekoliko godina zbog konzumiranja kokaina (priznao je da je došao u to iskušenje usled porodičnih problema?!), s tim u vezi propustio je zlatno vreme vaterpolo reprezentacije koja je u periodu njegovog neigranja osvojila sve najznačajnije takmičarske medalje.
Armstrong je posebna priča – višegodišnje afere u vezi osvajanja Tour de France-a koje su sa sobom povukle još more biciklista. Sada pokušava da se vrati sportu kroz triatlon, ali nailazi na negodovanje okoline – jednom varalica, uvek varalica.
Nedavno je u medijima odjeknula vest da je ruskoj atletičarki Mariji Savinovoj oduzeta zlatna medalja (atletika, trka na 800m) sa OI održanih 2012.god u Londonu. Razlog tome je dopingovanje i da suspendovana je do 2019. godine. S tim u vezi, nameće se pitanje – da li je vredno?
Osim toga je li vredno ili ne, nekako se čini težim ponovo osvetlati ukaljano ime i obraz nego postići olimpijski rekord.
Sportisti treba da daju primer okolini i naraštaju da se pokrene.
Ne mora svako da bude profesionalni fudbaler, košarkaš, teniser, atletičar…jer ono šta je važno jeste da se bude fizički aktivan. I, kako onda negativnim primerima usmeriti decu na sport, odnosno kako im objasniti kada neka afera sportista dospe u javnost da „i to se dešava“? Ili, možda, kako objasniti sportisti da iako proliva litre i litre znoja, sve radi po pravilima, ali nema moćnu mašineriju iza sebe kao neki koji imaju onaj dodatni „boost“ za koji „ne sme“ da se zna?
Reč je o ciframa od kojih se zavrti u glavi kao da ste ventilator, zato je možda i bolje da se ne bavimo previše tom temom – manje će glava da boli. 🙂
Ono o čemu treba da pričamo jesu lepi primeri, promenjene životne navike koje, u našem slučaju budi trčanje. Trkači su bolje raspoloženi, motivisani za neka nova saznanja i otkrića.
Često je zdravstveno stanje poboljšano – krvna slika, holesterol, manja kilaža, redovan i kvalitetan san… Trčanje je mnogima i okidač da ostave cigarete i alkohol (o tome kako trčanje utiče na pušenje pisali smo ovde). A možda najvažnija stvar, trčanje uvodi u naš život nove prijatelje koji su tu da podele sa nama neke dragocene momente koji se večno pamte.
