Kako savladati letenje u tri lekcije

Kao i većina ljudi, tu i tamo sam potrčao. Krosevi u školi, za autobusom, na predavanje. Onda sam pomislio da ne bi bilo loše ponekad potrčati zbog samog trčanja, zbog odjeka potrebe koju su naša tela nekad imala.

Uopšte nije bilo loše. Kilometar, dva, tri. Više nego dovoljno da osetim nešto slično mojoj iluziji letenja. Ali bilo je to retko i neredovno; do pola sata, bez istezanja i zagrevanja (gornja granica moje tolerancije na iščuđavanja prolaznika je negde između hodanja i trčanja; pokušaj špage je daleko u opasnoj zoni). I sve bi ostalo na trčkaranju nekoliko puta godišnje da jednog lepog dana krajem 2014. godine nisam naleteo na reklamu Belgrade Running Club (BRC) škole trčanja koja za samo nekoliko dana prima nove polaznike.

Lepo zvuči ali… Ma ne, zašto bih plaćao da trčim kada je sasvim zadovoljavajuće i ovo do sad. Dobro, svratiću na prezentaciju da čujem šta kažu, kao da ima šta drugo da se radi u subotu ujutru. I poneću pare za šest meseci, čisto da dokažem sebi da ne želim da se priključim samo zato što mi se neće svideti a ne iz bilo kakvog drugog razloga.

Sledeće što znam je da trčim koliko me noge nose. Brže i duže nego ikad, okružen grupom raspoloženih ljudi, i shvatam da će biti jako teško da ikad više potrčim sam.

Volim ovu stvar

Prvog marta 2015. godine došlo je vreme za Avalu, prvu trku u novoosnovanoj Skyrunning ligi Srbije i dugoiščekivanu prvu trku za mene. Uzbuđenje je veliko, tu je preko sto učesnika iz više zemalja, među kojima i nekoliko ozbiljnih atletičara. Prisutan je i prestižni Serbia Running Project (SRP), elitna grupa našeg trkačkog kluba, za mene oduvek obavijena misterijom. Ko su ti ljudi, zašto su toliko brzi i zašto se međusobno oslovljavaju sa Mr?

Osećam se odlično. Ostajem pri kraju gomile jer pretpostavljam da nema mnogo početnika koji bi se pojavili na trci od 17 km po brdovitom terenu. Start i osmeh. A onda sve kreće nizbrdo. Uzbrdo ako ćemo objektivno. Shvatam da ipak ima mnogo početnika, ali širina staze je tridesetak centimetara i mogu samo da po poslednji put tog dana bacim pogled na trkače pocupkujući iza dugačke zmije planinara. Pokušaj zaobilaženja je završio u blatu do kolena tako da se vraćam na stazicu gde mekani sloj dopire jedva do članaka. Nema predavanja, bilo je nekoliko proširenja i konačno sam uspeo da se probijem napred.

Ipak će biti trčanja. „Vratite se 500 m niže, pogrešno ste skrenuli!“ U neverici stajemo jedan po jedan i čekamo da nam čovek sa jedne od poslednjih kontrolnih tačaka više puta ponovi istu rečenicu. Idemo nazad i još jednom sam na kraju kolone. Sada još ljući. Grozničavo razmišljamo i ponovo se vraćamo na istu tačku. Isti čovek i ovaj put kaže da idemo nazad. Pa kako to? Malopre ovo nije bio pravi put, a sada to opet nije pravi put, kakvo je ovo mesto?

Slična situacija se još nekoliko puta ponavlja na različitim delovima staze. A bes, kako to ume, raste, raste, i onda se preokreće u svoju suprotnost. Došao sam da trčim po planini i to i radim. Upadanje u blato je u stvari jako zanimljivo, i jedina stvar koja ga može nadmašiti je lutanje k’o bez glave. Počinjem da se smejem i, pošto oko mene najzad više nema ljudi, da pevam na glas. Nailazim na jednog iskusnog trkača i nastavljamo velikim delom staze zajedno u odličnom raspoloženju iako smo se izgubili još samo dva ili tri puta.

Samopouzdanje raste, ubrzavam u poslednjem delu staze prošavši cilj među prvima. I to na svojoj prvoj trci, u tako jakoj konkurenciji.

Ispostavilo se da sam diskvalifikovan jer je u silnim lutanjima preskočena neka kontrolna tačka. Aaaaa! Ovo je najbolja stvar na svetu!

Stanica Kluz

Ređalo se još nekoliko trka, što gradskih što brdskih, ali njihova priča se ne nalazi u ovom tekstu. Drugi važan događaj je obeležio dane iza Beogradskog maratona. Nekoliko ljudi je prestalo da trči, nekoliko je napustilo klub. Shvatio sam da neće ostati gotovo niko od grupe koja me je vukla i motivisala i, posle samo šest meseci napornog treniranja, moja želja za napretkom nije odisala nekadašnjom svežinom.

Vozio sam se sa treninga jedne večeri, pomalo depresivan, i primetio da pored mene stoji jedan od trenera BRC-a, istovremeno trener (za mene i dalje mistične) SRP grupe. Sećam se samo da sam obuzdavao napade smeha u neuspelom pokušaju da izgledam hladnokrvno dok mi je nagoveštavao da ću možda dobiti poziv da se pridružim elitnom, ultrabrzom, ekstramisterioznom, supersoničnom SRP timu.

„Pa što da ne, mislim da bi bilo super.“ Ajde bre čoveče, kad će više tvoja stanica, hoću da poskakujem. (Bila je to samo jedna stanica pre moje.)

Omiljena omiljena omiljena

Prvi maj je bio rezervisan za čuveni Sokolov put, trku duž grebena Suve planine i, sa svojih 22 km i 2200 m vertikalnog uspona, daleko najveći izazov koji sam imao do tog trenutka.

Kada bih došao do pojedinih vrhova na stazi udovoljavam potrebi da vičem iz sveg glasa. Možda da proverim da li mi pluća još rade, a možda i zbog neverovatnih prizora. Ispostavilo se da to što na stazi postoje tri okrepne stanice ne znači da treba poći bez vode i hrane.

Nekoliko puta sam na ivici da izgubim svest. U podnožju Trema postaje nemoguće stajati uspravno. Ali kažu da se tada ne sme sesti ako ne želiš da zaspiš, da te vejavica prekrije i da te nikad više ne nađu. Uz to, iza mene baulja još nekoliko preživelih i neću da ih propustim bez borbe. Dvesta metara prelazim četvoronoške, što, zbog velikog uspona, i ne izgleda toliko čudno. Glava se malo izbistrila, dovoljno da dođe do zaključka da bi bilo tako divno baciti se sa jedne od obližnjih litica. Iza cilja čeka dobroćudni deda i daje mi nekoliko gutljaja neke slatke tečnosti, nektara bogova.

Sam vrh Suve planine. Okrećem se oko svoje ose i razgledam ponosno. Potpuno siguran da ovu trku nijedna neće nadmašiti.

Trčanje sa SRP-om je bilo još brže i slobodnije nego što sam očekivao. Istina, nije više moglo biti mistično ali bilo je ono što je trebalo da bude. Jurili smo po gradu i okolini, putovali, a svačije ideje, posebno one najluđe su uvek uzimane u obzir. I bilo nas je sve više i više.

Princ od Orehova

Do leta sam isprobao gotovo sve moguće tipove trka, ali još jedan me je kopkao. Mnogi trkači, pa i početnici, su završavali planinske ultramaratone, a ja sam sa tada veoma aktivnim ‘ja mogu sve‘ stavom bio siguran da je to prava stvar za mene.

Kada su nas obavestili da je otkazana trka na Tari, ponuđena nam je prilika da se sa dobrim popustom prijavimo na sličnu trku u Bugarskoj. Istog trena sam otrčao da predam uplatnicu. Naravno da nije bilo vremena da razmislim o tome. A pošto razmišljanje ništa ne bi promenilo, bilo je potpuno svejedno.

Stižemo u Asenovgrad oko tri popodne. Start je u ponoć. Od ranog jutra izvodim poslednje pripreme u okviru desetodnevnog tovljenja, čiju sam neophodnost potanko proučavao. Najavljuju pljuskove celu noć. Kako bih što više odmorio noge, donosim odluku da ležanje smem prekinuti samo iz tri razloga: da naguram još koji zalogaj, da proverim da li je tu sva moja pozajmljena moderna oprema i da popunim propuste u debelom sloju vazelina kojim sam prekriven od glave do pete, a bez koga se ovakve trke ne završavaju ukoliko želite da zadržite celo telo na okupu.

Sat vremena pred start odlazim na pasta party. Tu je još nekoliko odličnih i iskusnih trkača koji očigledno nisu dovoljno ozbiljno shvatili ovaj izazov, budući da ne samo što nisu uzeli dodatnu porciju, nego su ostavili makarone napola pojedene.

Tada me obaveštavaju da je zbog kiše start odložen za 6:00. Molim? Šta sad da radim?! Nemam više hrane, a za šest sati bih morao da sabijem još najmanje tri obroka! Sasvim je izvesno da ću umreti od gladi na stazi. A kiša skoro ni ne pada. Zaključci se nižu. Kako sad da legnem, zamastiću svu posteljinu. A onda ću morati opet da se namažem. Moraću još dva puta da odem do WC-a, da prekontrolišem opremu, opet da prostudiram mapu staze… Mhm, onaj pirinač koji je danas smrdeo je sasvim u redu, a i grožđe je u međuvremenu sazrelo.

Odgovaraće i parče sira sa televizora kao i čokolada kupljena za poklon kući. Iskusni trkač koji se vratio sa mnom u sobu blaženo leži i uporno odbija svaki moj savet da pojede nešto pred start (da, čak i sir). Naravno da i ja uporno odbijam njegove savete da ležim i da meditiram. Potrebno je ponoviti celu Desetočasovnu proceduru pred start, a sve to da skoncentrišem u šest, sada već samo pet sati!

Budim se (To, uspeo sam čak i da odspavam!), stavljam koji zalogaj u usta i tiho se izvlačim iz sobe kako ne bih probudio one koji kasnije startuju na kraćoj distanci. Drugi trkač je izašao nešto ranije. Ne, zakasniću, neću naći start… Izlazim napolje, a kiša pada jače nego sinoć. Krećemo dok čeone lampe osvetljavaju maglovite ulice i penjemo se uz šumovita brda.

Sve izgleda savršeno i idem zadovoljavajućom brzinom. Onda je grupa zalutala. Nazad, napred, nazad… Ljudi stoje. Zašto stoje kad su se konačno pojavile jasne markacije? Idem napred. Ima nas troje. Trčimo jako brzo. I vreme je lepše, na trenutak je moguće nazreti položaj sunca kroz debele oblake. Dvoje nas je. Onda ja sam. Malo mi je sumnjivo stalno spuštanje staze kada bi po karti uglavnom trebalo da se penjemo. Trkač iza me stiže. Nekako se sporazumevamo… „Where did you hear that?“ „They said it on the start in Bulgarian“, WHAT?!!

Zašto već sat vremena pratimo bele oznake ako si čuo da treba da pratimo crvene (i na jednima i na drugima piše ime trke, s tim što su crvene za odlazak a bele za povratak jer je start ujedno i cilj)? Bugarin, međutim, želi da nastavi. Ja se vraćam. Tražim gde smo zalutali sa staze… Ništa… Nigde žive duše. Šta ako ipak nismo pogrešili? Ajde! Vraćam se ka mestu rastanka. Nastavljam i dalje. Ljudi ispred kućice. Iza dolina i gradić. Bespogovorno saznajem da sam se kretao povratnom stazom. Pitam kako do prve okrepne stanice, a oni objašnjavaju da je mnogo daleko i da ne može da se ode peške. Odmahujem i krećem nazad. Bar znam gde sam otprilike na karti. Pokušavam da se orijentišem preko kompasa aplikacije. Plan je da preprečim preko brda do prave staze. Sa zemljanog puta prelazim na užu stazu, a onda se penjem uz brdo kroz mekani sloj lišća. Po pravilima je zabranjeno kretati se van staze, ali pošto prekršaj nije varanje već samo ugrožavanje sopstvene bezbednosti, nemam problema sa tim. Nemam? Odjednom se potpuno smračilo. Nemam ideju odakle sam došao ni kuda idem.

Nikakvu stazicu nisam video bar pola sata, šuma je sve gušća i gušća, a moje zvonce za medvede se ne čuje jer ne uspevam da trčim. Provlačim se kroz žbunje i udaram planinarskim štapovima po metalnom lončetu za vodu u nadi da će to upozoriti sve obližnje medvede.

Posle ko zna koliko vremena na putu sam, i to ne bilo kakvom nego asfaltnom putu sa znakom koji upućuje ka mestu obeleženom na mojoj karti. Tu se nalazi okrepna stanica za kraću trku koja je počela nekoliko sati nakon naše. Dobro sam tempirao dolazak jer u tom trenutku dva vodeća takmičara nailaze, a jedan od naših trkača je vodeći. Organizatori me usmeravaju ka pravoj stazi gde na kraju i dospevam. Satima nakon starta, ali samo nekoliko kilometara daleko.

Srećan. Svaku crvenu oznaku dočekujem sa osmehom. Kiša ponovo prestaje i čak se povremeno pojavljuje i sunce. Gazim preko brda i dolina, prelazim bujice i stene. Svi drugi trkači su satima daleko, što daje poseban užitak. Talenat za prisustvovanje bitnim događajima nije me izdao, i na prvu okrepnu stanicu stižem kada i prvi trkač na ovoj stazi koji se vraća nazad. Prešao je samo 47 km više od mene. Još jedan naš takmičar pobednik. U ovom delu staze, odlazna i povratna ruta se poklapaju, i pomalo me zamaraju trkači koji me ubeđuju da se krećem u pogrešnom smeru. Ponovo počinje kiša, ovaj put pljusak sa grmljavinom.

Spuštam se i upadam u močvarni predeo. Temperatura pada i počinjem da se tresem. Među 10 saveta za uspešnu ultratrku u avgustu nije bilo onih o hipotermiji. Nema više od 10 stepeni. Sa desne strane je veliki vodopad ali nemam snage da se zaustavim. Duboko u dolini se pojavljuju kuće. Orehovo. U selu me čeka suva odeća i hrana. Polovina staze, i onda krećem nazad.

Ako budem brz prelazim nezgodni strmi i mokri deo pre mraka a onda lagano i poslednji deo staze. Samo da se prvo spustim još nekoliko stotina metara do sela. Krećem se polako niz padinu. Slab bol u kolenu se iznenada pojačava i više ne mogu da se oslonim na nogu. Posle jako puno vremena uspevam da se dovučem do zgrade. Preostalih 40 km ipak neću preći.

Narednog dana su srećom kupljene nove poklon čokolade. Za bilo koji dalji savet o Desetodnevnom tovljenju, Desetočasovnoj proceduri pred start ili 10 saveta za uspešnu ultratrku u avgustu slobodno mi pišite.

Ove tri trke su me gromovito usisale u svet trejl trčanja i pokazale mi da mogu da izvedem mnogo više nego što sam se nadao ali mnogo manje nego što sam očekivao. Za uživanje je, međutim, savršeno dovoljno otići do obližnje šume, livade, njive, planine, pustinje. I leteti…