Veliki sam zaljubljenik u trčanje iako sam u tome samo dve godine. Mada prilično posvećeno što će se i videti iz daljeg teksta.
Da ne pišem o svojim počecima, prvim uspesima, šta mi je trčanje donelo, koliko me je ojačalo, vec ću odmah da predjem na to kako trčanje moze postati opasno. A to sam tek kasnije uspeo da sagledam.
Početak ludila
Početak “ludila” možete da primetite kad su vam sve teme u vezi sa trčanjem. Tempu, patikama, kilometrima, bolovima… Ne treba opterećivati druge ljude. Ne zanima ih sve to što mi radimo. Postajete dosadni ljudima, a imate sigurno pregršt tema o kojima možete da pričate, ali njih potiskujete i za vas postoji samo jedna.
Prava opasnost
Druga opasnija faza koja se meni i desila je kad sve podredite tome. Nakon nekoliko sjajnih rezultata na trkama, za trkaca koji je krenuo od nule 10 meseci pre toga, uspeh na sledećoj trci mi je jedino bio u glavi, a do trke 3 meseca.
Ustajao sam opterećen šta mi je najbolje da jedem, odlazak na trening tačno u vreme kad mislim da je najbolje, nakon toga opet opterećen hranom i na kraju izbegavanje svega što bi moglo slučajno da me umori.
Zapostavljanje obaveza, asocijalizacija i TAPING za svaki trening koji takođe nikako nije dobar! I svaki trening maksimalan, što je još gore. Posledice vrlo očigledne. Rezultati nikakvi.
Naravno da nisam ostvario nerealno vreme, naravno da sam se povredio više puta, zapostavljao obaveze, a na socijalnom i emotivnom planubolje da ne pričam šta je sve bilo.
I onda se čovek sabere. Preispita sebe zašto to radi. Da li treba biti rob trčanja ili ono treba da predstavlja zadovoljstvo. Tad rezultati i dolaze.
Sad treniram znatno više nego u tom lošem periodu, ali mnogo pametnije. Koliko traje trening toliko i mislim na trčanje. Ono je prešlo u rutinu, ishrana, navike, oprema… sve se radi u hodu po navici, bez opterećivanja i sa uživanjem. Tako dolaze i dobri rezultati.
Daleko bilo…
Postoji i treća faza (koja mene nije zadesila), a to je kad su ljudi opterećeni trčanjem na isti ili sličan način kao što sam ja bio u nekom trenutku i onda ih zadesi povreda gde im kazu VIŠE NE MOŽES DA TRČIŠ. Pola godine, godinu, ikad…
Tad je moguće da zapostavite sve u životu, jer ono u šta ste mnogo uložili, što vas je najviše ispunjavalo, gde ste trošili negativnu energiju prestaje u trenutku. Možete ostati bez volje, bez želje za bilo čim. Ali nemojte!
Nekom možda tekst bude smešan, ali mladje osobe su verovatno sklonije nestabilnosti i lako (trčanje) može da ode u lošem pravcu.
Doza opuštencije uvek mora da postoji kod rekreativnih, amaterskih i naprednih trkača da bi se došlo do rezultata. Jer ako niste srećni i zadovoljni, nema rezultata. Ili ako ima, pitajte se da li su zaista vredni.
Trenutno sam i ja u blaaago mentalno nestabilnoj fazi pred prvi maraton, kad mi je nezamislivo da obaram kilometre sa 75-85 km nedeljno na 40-50 u poslednje tri nedelje.
Pa to pretrčim za 2 dana nekad! 🙂 A, 40 km nedeljno kad pogledate uopšte nije malo.
Razmišljanja poput: ispašću iz forme, nisam trcao 30 km vec 3 nedelje i slično. Ali onda pomislim da su svi maratonci do sad isto to uradili i da sad takođe odmaraju jer znaju da je to dobro.
Svakako, morate priznati da nije najnormalnije kad čoveka mentalno opterećuje smanjenje treninga. Ima sigurno veze sa hormonima, navikom za velikom potrošnjom energije itd., ali o tome ne znam pa neću ni da pričam. 🙂
Najbitnije je da čovek bude svestan toga, da uvek sluša svoje telo i da ponavlja sebi šta trčanje treba lepo da donese, a ne da bude njegov rob.
Gde ste vi po tom pitanju?
3 komentara. Leave new
ja sam imao dve prekretnice u svom sportskom životu i obe su se završile nepovoljno za mene.
prva je bila daleke 1980. godine. završio sam 3. razred ekonomske škole i posle olimpijade u moskvi čvrsto sam odlučio da treniram trčanje i spremim se za olimpijadu u los anđelesu 1984. bio sam mršav i visok i sebe sam video na trkama od 800 i 1500m. razmišljao sam gde bih mogao da odem da treniram i naravno to je moglo da bude samo kod najboljeg, kod franje mihalića u partizanu. otišao sam kod čoveka, vatreno mu govorio šta želim, a on je ćutao i posmatrao me. kad sam završio poveo me na teren i rekao da istrčim 400m najbolje što mogu. on uzeo štopericu a ja dao gas i sa dušom u nosu nekako istrčim krug. dečko dođi ovamo, kaže franjo i pokaže mi štopericu. minut i 10 sekundi. koliko ono imaš godina, pita on, a ja mu kažem 18. da si došao dve godine ranije…ja krenem da ga molim, a on se nećka. na kraju pristane, ali uz jedan uslov. kaže, spor sam za 800 i 1500, ali bi možda nešto mogli na 5000 i 10000m.
krenu tri paklena meseca u kojima ni jednom nisam trčao više od 3-4km i to u zagrevanju i na kraju treninga za opuštanje. svaki ttrening je bio 4×400, 10×100 ili 10x50m, sklekovi, trbušnjaci, preskakanje prepona po 100x i tako, čisto maltretiranje. tako sam ja bar mislio. posle tačno tri meseca gosn franjo je ponovo uzeo štopericu i naredio mi da istrčim 400m opet najbolje što mogu. ja onako baš lepo istrčim i štoperica pokaže 56sec što me toliko obradovalo da sam počeo da skačem od sreće.
e onda je došao ključni momenat. uzeo franjo papir i olovku, napisao nešto i kaže: evo ti spisak opreme koju moraš da kupiš, dođi za 7 dana i krećemo ozbiljno. ja odnesem spisak roditeljima a oni prasnu u smeh. a jel ti misliš sinko da nama pare rastu na drvetu? a kad ti misliš da učiš, da ideš u školu pa da upišeš fakultet? a jel će ti to trčanje pomoći da stigneš neku devojku pa da se ženiš, zadirkuje me otac. i tako u tom stilu. naravno, nikad se više nisam pojavio na treningu i tu se završili moji snovi o olimpijadi.
pošto sam bio mršav, 10 godina kasnije odlučim da nabacim malo mišića. odem u klub taš i krenem da vežbam. u tašu sam bio 3 godine, a onda sam nastavio na banjici kod miše koji je bio bivši trener naših dizača tegova. tu sam ostao narednih 7 godina. a onda dođem jedan dan i iz nekog potpuno meni nepoznatog ludila krenem trening sa mrtvim dizanjem. u drugoj seriji me nešto strahovito preseče u predelu donjih leđa, bacim tegove i jedva odem kući. odem kod lekara, dijagnoza diskus hernija. kakav je to osećaj teško je opisati. radio sam čučanj sa 150kg, benč pres sa 120kg, a imao sam 87kg. trčao sam 5km uzbrdo, igrao tenis 3-4 sata, basket, stoni tenis…ma pucao sam od snage. i u jednom trenutku sve to nestane. bio sam očajan. kad su me leđa popustila za par meseci odem na basket, iz čistog neznanja i zbog čestih uvrtanja u samoj igri padnem u krevet i dobijem 14 inekcija. u wc sam išao na kolenima. ma strašno.
sad, posle toliko godina mi se vratio optimizam, skinuo sam 18kg, istrčao sam po programu 5km i radim vežbe snage. ali sa velikom pažnjom i opreznošću. ne želim ponovo da skinem ovaj osmeh sa lica:) pa dokle izdržim.
Lazo, ti si inspiracija!!! Nema skidanja osmeha! Želiš da ovo što si nam napisao objavimo kao tekst? 🙂
nije problem, nego bi možda trebalo lektorisati tekst jer sam malo nabacao celu priču.