Ako se na početku složimo da savršenstvo ne postoji, već da pojam postoji kako bismo se konstantno trudili i usavršavali, možemo na miru da nastavimo da čitamo tekst koji nas uči kako da sebe dovedemo do stanja najbližem savršenstvu.
Džejmsa Klira (James Clear) ste imali prilike u par navrata da čitate na našem sajtu na razne teme, uglavnom vezane za motivaciju. Ovaj put kombinujemo dva njegova teksta kako bismo vam približili pojam svrsishodnog vežbanja (deliberate practice) pomoću koga postajete bolja verzija sebe, a primenjivo je na sve što radite.
Šta je svrsishodno vežbanje?
Svrsishodno vežbanje je posebna vrsta vežbanja koja je sistematična i sa jasnim ciljem (svrhom). Dok obično vežbanje može da podrazumeva besmisleno ponavljanje (ponavljanje jedne radnje bez razmišljanja o toj radnji), svrsishodno vežbanje podrazumeva fokus na radnju, a ima za cilj poboljšanje performansi.
Najveći izazov kod ovog tipa vežbanja je zadržati fokus. U početku, prirodno je da se fokusiramo kako bismo obavili neku radnju koju nismo radili ranije, ali kasnije, kako tu radnju sve više ponavljamo, mozak repetativno delanje pretvara u automatsko. Primer za to je vezivanje pertli, kada smo privi put pokušali da zavežemo pertlu, mozak je bio maksimalno angažovan da obavi tu radnju. Nakon bezbroj ponavljanja, sada pertlu vezujemo automatski (ili mehanički), bez razmišljanja o samom procesu.
Što više nešto ponavljamo, to manje promišljamo o radnji koju obavljamo. Delovanje bez promišljanja je najveći neprijatelj svrsishodnog vežbanja! Kada besmisleno ponavljamo neku radnju, mi pretpostavljamo da bivamo bolji u obavljanju te radnje, a zapravo nije tako. Da probamo da objasnimo na primeru vezivanja pertle. Kada naučimo da vezujemo pertlu, pa to ponovimo na isti način bez promišljanja bezbroj puta, nismo naučili da bolje vezujemo pertlu, ne vezujemo je jednom rukom ili za delić sekunde ili tako da se ne odvezuje, samo smo automatizovali tu radnju.
Kako izgleda svrsishodno vežbanje?
Svrsishodno vežbanje prati sledeći obrazac: seckanje celokupnog procesa na delove, identifikovanje sopstvenih slabosti, testiranje novih strategija za svaki od delova, implementiranje novog znanja u celokupni proces.
Možda je najbolji primer pripremanje sušija. Džiro Ono (Jiro Ono), suši majstor i vlasnik nagrađivanog suši restorana u Tokiju, svoje šegrte uči da masteruju svaki delić u procesu pripremanja sušija, kako da presaviju peškir, kako da koriste nož, kako da seku ribu…. pre nego što zapravo počnu da prave suši.
Sa druge strane, Džoš Veickin (Josh Waitzkin) se bavi borilačkim veštinama i to mu sjajno ide. U toku jednog meča otkrio je da ima slabost. Borio se protiv „prljavog“ igrača koji je u njemu izazvao takav bes da Džoš nije uspeo da vrati fokus na svoju strategiju i da povrati kontrolu nad svojim emocijama. Posle tog meča, Džoš je insistirao da trenira sa borcima koji se bore „prljavo“ kako bi vežbao da ostane miran u suočavanju sa haosom.
Svrsishodni vs običan trening
Obri Daniels (Aubrey Daniels) daje primer dva košarkaša koji vežbaju šut sat vremena: „Igrač A šutne 200 puta, a igrač B 50 puta. Igrač B sam ide po loptu, lagano dribla i pravi nekoliko pauza kako bi popričao sa prijateljima. Igrač A ima kolegu koji mu dodaje loptu posle svakog šuta. On mu takođe vodi evidenciju o svakom šutu. Ako igrač A promaši, njegov kolega beleži da li je šut bio predug, prekratak, previše u levu ili desnu stranu, a igrač na svakih 10 minuta pregleda beleške. Okarakterisati ova dva treninga istim, iako oba traju sat vremena, teško da je istina. Ako pretpostavimo da je ovo njihova standardna rutina, a da su podjednako kvalifikovani na početku, za koga pretpostavljate da će biti bolji strelac posle samo 100 sati treniranja?“
Verovatno glavna razlika između ova dva tipa vežbanja je fidbek. Svako ko je primenjivao svrsishodno vežbanje, naučio je da konstantno dobija povratnu reakciju na svoj performans.
Dva osnovna načina na koji možete da dobijete povratnu informaciju su:
- merenje – ono što merimo je ono što usavršavamo, pa tako imamo broj pročitanih stranica za dan, broj (pravilno urađenih) sklekova po treningu i sl.
- trener – često je nemoguće raditi dve stvari u isto vreme, vežbati i meriti svoj napredak. Dobar trener može pratiti vaš napredak, pronaći način da se unapredite i podsticati vas da svaki dan date svoj maksimum.
Učimo od najboljih
Džon Hejz, profesor kognitivne psihologije, se zapitao koliko je vremena potrebno da usavršimo neku veštinu i šta to ljudi poput Mocarta, Pikasa i ostatka genijalne ekipe rade drugačije od nas? Decenijama je istraživao koje su odluke donosili, kakva su iskustva imali i koliko (i kakve) vežbe im je bilo potrebno da postanu najbolji u svom polju.
Prvo se fokusirao na kompozitore. Pitanje je bilo koliko vremena prođe od trenutka kada neko postane zainteresovan za muziku do trenutka kada se taj neko smatra „svetskom klasom“? Kada je analizirao 500 kompozicija nastalih do početka 20. veka, a koje se smatraju remek-delom, shvatio je kao prvo, da su ona delo svega 76 kompozitora, a drugo, da je najveći broj remek-dela nastalo nakon 10 godina bavljenja muzikom.
Čak je i velikom Mocartu bilo potrebno 10 godina da iskomponuje svetski poznatu kompoziciju. Ovaj fenomen Hejz je nazvao „10 godina tišine“.
Daljim istraživanjem, uvideo je patern koji se ponavlja i kod poznatih slikara kao i pesnika. A do sličnih saznanja došao je i profesor Erikson, koji je ustanovio da je potrebno uložiti 10.000 sati da bismo postali eksperti u određenom polju.
Međutim, vreme je samo jedna od varijabli. Ono što su obojca istraživača uvideli dubljim istraživanjem je da je način na koji su ovi genijalni ljudi vežbali podjednako važan od vremena koje su uložili.
Najbolji primer za to je NBA zvezda, Kobe Brajant, koji pored toga što trenira duže od svojih kolega, ima jasan cilj svog treninga. Dakle, njegovi treninzi nisu vremenski ograničeni, već su direktno vezani za cilj koji se tim treningom postiže. Tako je npr. na jednom treningu cilj bio 800 skok šuteva. Dakle fokus je bio na tome da se usavrši određena vrsta šuta, a ne vreme koje će posvetiti treningu.
Ako ste spremni da ova dva principa: doslednost 10 godina tišine i fokus svrsishodnog vežbanja, uvrstite u svoju svakodnevnu rutinu, nema sumnje da možete prevazići većinu ljudi.
I ne zaboravite, ono što se čini kao borba ili frustracija, često je zapravo razvijanje veština i rast. Drugim rečima, ono što izgleda kao neuspeh, često je osnova uspeha!
