Kako probuditi pobednika u sebi II? Ili kako da ponovo probudim svoju staru strast?
Posvećeno Draganici, Andrei i Stiviju
Povratak otpisanih
U pokušaju da oživimo stare strasti i ljubav prema aktivnostima koje smo u prošlosti radili vešto i sa lakoćom, može nam se desiti da naiđemo na prepreke i teškoće. Nekada smo možda odlično igrali balet ili pisali pesme, bili smo disciplinovani trkači, ali su nas život i interesovanja odveli na drugu stranu. Pravo je pitanje – Kako se vratiti i da li se uopšte vraćati ili je potrebno ići samo napred?
Stara strast je bila odgovor na neke stare životne situacije, vaš tadašnji uzrast, okolnosti, postignuća, izazove. Verovatno je da vaš sadašnji životni trenutak ni najmanje ne nalikuje tadašnjem. Danas, kao drugačija osoba, sigurno možete toj strasti da pružite mnogo više i to na sasvim drugačiji način.
Ne trudite se da budete kopija prošlosti, budite original sadašnjeg trenutka.
Nov pogled, nov izazov, nov odgovor vašeg duha i tela su potrebni da nadjete i novu jaku emociju i motiv da se NOVA strast probudi, jer – zasto buditi STARU strast?
Zašto bi se budilo nešto što je bilo toliko lepo, sjajno i jedinstveno, nešto što je imalo svoj život, i na sreću se završilo jer je preraslo u jednu novu vrednost?
Policajac u vrtiću
Pitala sam se da li svako od nas ko dođe do ovog teksta ima dovoljno godina da kaže: ,, da, ovaj period u mom životu je bio fenomenalan ali sada su tu samo sećanja i nov/a ja koji/a nastavlja i živi jedan novi period‘‘. I sigurna sam da svako ko je izašao iz obdaništa već iza sebe u svojoj duši ima bogatu arhivu iskustava i znanja kojima bi se rado vratio.
Samo, da li je to način da rastemo i razvijamo se? Ako nam je polazna tačka želja da nanovo i nanovo proživljavamo stara iskustva, na koji način ostvarujemo svoj pun potencijal?
Ta naša iskustva jesu nepresušan izvor informacija o tome šta možemo, želimo, hoćemo i šta nam je potrebno da bismo nastavili dalje. I kao što smo do jednog trenutka razvili svoje talente i živeli svoje darove, od tog istog trenutka mi imamo ispred sebe nove, veće izazove jer priroda našeg bića je da raste na svim poljima, u svim pravcima. To raskošno drvo naših potencijala sada samo buja, cveta, daje plodove, obnavlja se. Taj rast prati i naša duša!
Jedino naš um ima problem da prati taj rast, jer smo ga dresirali da analizira, sudi, presudjuje, boluje, povređuje, ograničava, sputava.Ako osvestimo da to samo um radi, tada imamo i mogućnost da ga ograničimo i zaustavimo, da damo šansu intuiciji, duši, znanju koje ona nosi, idejama koje ima, potencijalu kojem neće biti granice.
Šta znači sačuvati dete u sebi? Da li time rizikujemo da zaboravimo da rastemo?
Čuvajte i negujte to nestašno derle u sebi ali u skladu sa vrednostima koje živite u svom uzrastu. U protivnom, propuštate priliku za rast i razvoj!
Šta znači učiti od dece? Da li time rizikujemo da zaboravimo da rastemo?
Od dece učimo prisutnost sada i ovde i posvećenost u davanju čitavog sebe, učimo spontanost, radost, autentičnost. Dečji um je slobodan i prima i daje bezuslovno s ljubavlju, deca osećaju i komuniciraju srcem, a to je jedan viši nivo komunikacije između duša koje prihvataju.
Sve je stalo samo deca rastu
Drugo, suštinsko pitanje je, gde sam ja sada i ovde sa svojim starim znanjima i sposobnostima? U onom sigurnom, divnom prošlom, bajkovitom periodu stekli smo određena znanja, izražavali smo ih sa lakoćom i svežinom toga perioda i sada smo na novoj raskrsnici.
Da li smo sve naučili poput onih par stvari koje se samo jednom u životu uče: plivanje, vožnja bicikla, ples? Kažu to se ne zaboravlja! I ako je odgovor potvrdan mi smo dužni da u učenju idemo dalje. Ni nebo nije granica! A još ako je život izrežirao priliku za učenje, prigrlimo je i sa zahvalnošću negujmo dalje. To je samo jedan novi korak ka dostizanju novog nivoa i fizičkog i duhovnog rasta.
Prljavi ples
Jako je važno da učite, raspitujte se, slušajte iskustva ali budete sigurni u jedno – vi ste jedinstveni, neponovljivi primer božanskog ljudskog bića koje živi svoj sopstveni život i gradi sopstvena znanja i iskustva i najbolje znate šta je za vas dobro i kako da do toga dodjete.
Ako ne zna vaš um, duša zna i zato verujte sebi, prepustite se i plešite sa životom. Ples sa životom znači učenje i dobrog i lošeg. Sve što dođe u vaš život je samo prilika da učite i rastete, još ako se sa svime time zaigrate imate i ono božansko dete u sebi koje vas i podseća da se svemu i radujete.
Hvala Vam na inspiraciji i podstreku!
Ovo drvo naših zajedničkih darova može da raste poput čarobnog pasulja, ja samo pitam za ples?
6 komentara. Leave new
Znaci li to da tragamo za novim strastima? I to da radimo otvorenog srca? 🙂
Motivatorka zlata vredna 🙂
Hvala na sjajnom tekstu!
Tako je Maro, romanticarski duh i stalna nostalgija ka dobrim starim vremenima, ne ostavlja nam cvrstu, oslonu tacku sa koje mozemo u sadasnjosti da pomeramo svet. Tesko je biti samom sebi i covek i senka. Znanja i sposobnosti su stecena, vreme je da trazimo znanja i sposobnosti PO SEBI – samospoznajom kao sto je npr trcanje. Jednostavnije je ako ga svaki put shvatimo kao iskustvo a ne kao ideju. Zbog toga mu se redovno vracamo ne razmisljajuci mnogo – utisak je jaci od ideje.
Maro divna si zena!!!
i da,ja kad ne znam sta treba,ja obrnem-mislim emocijama i osecam razumom,i uvek izadje na dobro :).
i jeste,ono za sta se trba boriti je da se ocuva kroz rast i razvoj to vecito dete koje bez predrasuda sirom otvorenih ociju upoznaje svet oko sebe.onda je on caroban.
ne mozes ni da zamislis koliko je ovaj tekst u pravomm trenutku.
hvala ti 🙂
Majce, svaka cast!! Siguran sam da ce neki ljudi nakon citanja ovog texta kliknuti jedan „refresh“ u svojim glavama.
Nazalost, zivimo u takvom drustvu/vremenu gde se ono najosnovnije, borba za zivot, neminovno i surovo pretvorila u jednu jako neprijatnu trku, i trku koja nas je ucinila slepim i zaboravnim za sve one stvari koje su nas cinile ili nas cine srecnim i ispunjenim. Potpuno mi je jasno, s’ druge strane i jako zao, da postoje ljudi koji gotovo da nemaju slobodnog vremena za sebe i svoju dusu… Siguran sam da ste kao i ja donekle okruzeni takvima ali, duboko verujem, i znam, da svako od nas (ponovo) moze – makar jednom nedeljno – izdvojiti malo vremena za sebe. Rezultat – kao kada detetu koje je tek prohodalo pustite muziku a ono, gotovo, nekontrolisano i neobuzdano pocne da se krece sa osmehom na licu koji se ne moze opisati recima! Upravo taj „pokret“ ce nam vratiti onu istinsku srecu koju smo svi kao mali osetili, vratiti ono „dete u nama“! Ne isticem samo pokret u fizickom smislu, vec i u duhovnom, intelektualnom… Svaki sledeci, ma koliko ponekad bio tezak, ipak donosi jednu novu svezinu.
Za kraj, citirao bih deo jednog stiha pesme koju mnogo volim:
„but don’t forget
who’s always our guide
it is the child in us“
Hvala na lepim rečima, razumevanju, usaglašavanju ove životne filozofije. Obožavam vas takve mlade, prepametne i mudre!
Da, život je da sami kreiramo one momente od kojih se ostaje bez daha i koji se računaju…
a to je lična odgovornost pre svega prema sebi!