Ekipa za trčanje: spremite se za polumaraton besplatno – Novi Sad

Sticajem nekih veoma važnih životnih odluka, preselila sam se iz Zemuna u Novi Sad. Potpuno novo okruženje, novi ljudi, nov posao, drugi mentalitet.

Kad odeš iz grada koji ti svaki dan pruža mogućnosti za aktivan život i preseliš se u grad gde je sve usporeno ili što bi moj prijatelj rekao: „Tu i pokretne stepenice idu sporije“, imaš osecaj da je tvoje telo stalo pred znak STOP.

Sasvim slučajno sam počela da treniram u jednom fitnes klubu i tu vec onaj famozni hormon srece pocinje da se krece mojim telom. Naravno, kad se jednom pokrene želiš još.

Kako se u celu priču uklapa trčanje?  Pa isto sasvim slučajno 🙂

Posle višesatnih visokointenzivnih kardio treninga zaista sam osećala da mi je kondicija savršena. Medjutim, jedva sam istrčala 3km.  Bila sam potpuno zbunjena i mogu reći razočarana. Naravno kao svaki početnik trčala sam prebrzo. Medjutim odustajanje nije bilo u opticaju. Tu uskače  pomoć brata, već iskuskog trkača.  Zajedno smo bez problema istrčali 8 km. Uz dobar tempo, društvo, smernice za tehniku disanja, malo izazova i istrčala sam svoju prvu ozbiljnu deonicu bez problema. Ali…

Problem je što nemam društvo za trčanje u Novom Sadu. Tu sam opet sama i svaki put efekat trcanja po Zemunu sa bratom je mnogostruko bolji.

Krenula sam da se raspitujem da li postoji neko trkačko društvo ili  ekipa  za trčanje u Novom Sadu. Naravno sve pretrage vodile su ka Beogradu. Ozbiljni trkački klubovi , promoteri sportske opreme(Adidas, Nike, Reebok)  apsolutno svi u Beogradu. Novi Sad, skoro pa ništa.

Prosto sam zavidela ekipama koje sam vidjala na maratonima kako bodre svoje trkače. Zavidela sam im na energiji koja cirkuliše između njih. To je zapravo energija grupe koja te pokreće.

I onda sasvim slučajno, naletim na grupu Free treninzi djačko Tu se moja priča menja.  Naime, onako s predumisljajem poslala sam im  poruku sa željom da saznam da li organizuju grupno trčanje. Na moju radost prvo trčanje je bilo za dva dana.

Čitajući starije objave, stekla sam utisak da je to grupa od tridesetak osoba. Medjutim na trčanju se pojavilo šest muškaraca i moja malenkost.  Momci  poprilično raspoloženi, sa planovima za  ozbiljnu maršutu, meračima, aktiviranim aplikacijama. Pomislih:“ Šta ti je ovo trebalo?“. Ništa. Tu sam sad, pa koliko izdržim.  Međutim,  da trčim sama, da se zaustavim i kažem ne mogu više, ovde nije bilo u opciji.  Na moje opšte oduševljenje, neko je stalno trčao sa mnom ( ta čast je ponajviše pripala Srboljubu 🙂 ) i na odredjenim deonicama svi su nas čekali i bodrili. Nema stajanja, nema odustajanja, sad si deo grupe. Neprocenljivo. Čini mi se da niko od njih nije bio svestan zahvalnosti koju sam osecala tog dana. Pa i svakog narednog treninga…

Ovi sjajni momci nesebično svaki vikend drže besplatne treninge na otvorenom za tridesetak ljudi, organizuju maršute za trčanje prilagođenje nivou  kondicije pojedinaca i planiraju učestvovanje na predstojećim novosadskim maratonima… Negde kroz ove redove želim da im se zahvalim što postoje, što šire tu pozitivnu energiju i negde se nadam da ce se razviti u ozbiljnu organizaciju, jer Novi Sad zaslužuje njih.

Treninzi se inače realizuju, za sad vikednom, na djačkom igrališt u Novom Sadu. Od maja biće češće. Sve objave i vazne informacije o treninzima azuriraju se redovno na njihovoj strani.