Što bi rekao stanoviti Grunf: kanite li pobijediti, ne smijete izgubiti. A ja kažem: kanite li pročitati ovo, otvorite pivu i kikiriki i uživajte, jer će ispovest potrajati 🙂
Naime, trkači često imaju običaj da rangiraju trke po raznim kriterijumima, pa tako neka ispadne „dobra“ a neka „loša“ , ali što duže trčim, to mi se više čini da je svaka posebna na svoj način. I krajnje nepredvidiva. Šta god mi isplanirali pre trke, nekad zapravo nemamo pojma šta će se desiti sve dok ne izađemo na stazu.
Planovi, i ono što se stvarno desi
Moj plan je bio da istrčim laganih 5 k u Dubrovniku kao deo oporavka nakon manje povrede kolena. Naravno, čim sam udahnuo lekoviti vazduh u kojem preovlađuju miris soli i četinara, i shvatio da će uslovi za trku biti idealni, prestao sam da lažem sebe. Who am I kidding, naravno da ću istrčati polutku!
Ali kako sam istovremeno hteo da poslušam savet svoje doktorke i zdrav razum, odlučio sam da to uradim najlaganijim mogućim pejsom, i da istovremeno, za svaki slučaj, držim na oku osamnaestogodišnju T., junakinju beogradskog maratona. Zašto? Pa, radi se o curi koja ga je bez ikakve prethodne pripreme istrčala za šest i po sati. I koja je odlučila da trči i dubrovačku polutku samo desetak dana kasnije. Što zvuči kao nevolja u najavi.
Tri bogalja apokalipse
Vremenski uslovi su bili manje-više idealni, a staza lepa, jasno markirana, sa dosta okrepnih stanica i jakim usponom na samom startu, posle čega se spustila, donekle izravnala i pratila more celim putem.
Uz muziku kraj puta, more i planine, bilo je milina trčati njome. Sve dok nismo naišli na povređenu A., koja je počela da posrće od bola u kolenu. Ali nije htela da odustane, iako nam je bilo ostalo još 6 km do cilja. Srećom, ovog puta sam nosio steznik za nogu, koji sam skinuo i dao njoj, pa smo nekako nastavili. Nakon čega je T., očekivano, zabolelo stopalo, a pred sam kraj, i mene koleno. Sreća, sreća, radost.
Uglavnom, posle dosta drame, suza i međusobnog bodrenja, ušli smo u cilj poslednji, posle 3 sata nečega sto je ličilo na mini-Odiseju (Odisej se garant slično osećao prilikom povratka na Itaku).
Ali ono sto me je zapanjilo, i zbog čega sve ovo pišem, jeste način na koji smo dočekani, čak i nakon sto smo se dogegali do cilja kao Tri Bogalja Apokalipse. Naime, nije bilo duše koja nas nije bodrila! Salva aplauza je krenula ispred dubrovačkih zidina i pratila nas do samog cilja.
Ceo Stradun je tapšao!
Tako da, stari Grunf nije nužno bio u pravu. Nekad pobedite tek kad izgubite. I osećaj je neverovatan. Trčanje je verovatno jedini sport u kojem možete da se osećate kao pobednik čak i ako ste poslednji.
Ipak, tu je i druga strana medalje. Kad se euforija u meni stišala, vratio sam se u mislima na jedan momenat u celoj priči, a to je pomoć povređenim devojkama. I nisam mogao da se ne zapitam da li bih opet tako postupio da se nađem u istoj situaciju.
Da li sam im učinio magareću uslugu time što sam ih hrabrio da istrče trku do kraja u takvom stanju, ili je trebalo da ih pustim da se pate i time ih nateram da zatraže pomoć bolničara kojih je bilo kraj staze?
Čovek u meni to nije mogao da dopusti u tom trenutku, da ih ostavi. I jednom delu mene je drago što smo izdržali “junački” i osvojili prelepu medalju.
Ali jedan drugi glasić mi šapuće da nijedna trka nije, ili maker ne bi trebalo da bude, “na sve ili ništa”. Jer uvek će biti drugih trka i treba biti odgovoran prema svom zdravlju. Zar ne?
Šta biste vi učinili?
Za kraj moram da pohvalim g. Alena Boskovića na izvrsnoj organizaciji (u)trke, kao i tim Run Away Travela na organizovanoj izvrsnosti. Mnogo mi je drago što sam ipak odlučio da dođem u ovaj čarobni grad, a planiram da se vratim i dogodine.
Ciao svima, vidimo se na stazi!
