Svima je jasno da je trčanje u ekspanziji. I oni najveći skeptici su smogli snage i potrčali (dobro, ostala je još nekolicina koju čekamo da upozna svu lepotu trčanja, srećom strpljivi smo, doći će i oni na red 🙂 ).
Porast broja trkača dovodi i do porasta broja trka kako u Srbiji, tako i u okruženju, te se sada trke trče tokom cele godine. Međutim, ono šta čini diferenciju među njima jeste kvalitet, odnosno kontiunitet kvaliteta trka. Jedan od sigurno najbolje organizovanih maratona u okruženju je Ljubljanski maraton koji je konstantno dobar.
Ove godine je u Sloveniju otišlo 919 trkača (od ukupno 12.000) iz Srbije kako u grupama, tako i individualno. Impozantna cifra, kako za organizatore trke, tako i za turistički segment čitave priče. Ovo je bio moj peti nastup na čuvenom Ljmaratonu i preneću lične impresije (i utiske sa polumaratonske trase koju sam trčala): Slovenci znaju šta rade i to rade dobro.
Da krenem od ekspoa – velika ponuda, dobri popusti, veoma ljubazni prodavci + edukovani, daju korisne savete pri odabiru proizvoda. Uz dobru ponudu opreme tu su bila i predavanja u vezi poboljšanja performansi, kao i tehnoloških noviteta implementiranih u opremu, te ko je želeo, mogao je da čuje svašta novo, interesantno i korisno.
Podizanje startnog paketa na nekoliko punktova, bez gužve, a paket je sadržao: starni broj, čip, majicu na dugačke rukave, torbu, vaučer za carboloading, promo vaučere sponzora, iliti – standarno za ljmaraton.
Sledeća stvar koja ne može da se zanemari jeste činjenica da je Ljubljana bila “zatvorena” dva dana (subota – dečije trke, nedelja – 10, 21, 42km) i da se nije primetila nikakva nervoza među građanima, šta više – svim srcem su navijali za učesnike i bili vetar u leđa (a bilo je i vetra 🙂 ).
Na carboloadingu nisam bila budući da sam se malo družila sa drugarom biciklistom kome sam kao domaćinu prepustila da me vodi na neku dobru klopu :), ali, kako sam kasnije čula od cimerki, pasta je bila savršena, a ja im verujem jer je takva bila prethodnih godina.
Start trke – iliti gužvaaaaaa!!! Startna zona bila je podeljena prema planiranim vremenima, te je svako od trkača mogao da uđe u svoju ukoliko je znao za koliko će završiti planiranu distancu.
Vremenska prognoza je takođe išla u korist trkačima – u 6h bio je 1C, a na startu trke 10C što je idealna temperatura za trčanje.
10:30 – trka počinje i more trkača se sliva niz ulice Ljubljane. Međutim, već na trećem kilometru sreće se ne baš mio prizor – jednog trkača hitna pomoć reanimira. Ova scena mnogima je pomutila osećanja, probudila neprijatnost i skrenula pažnju na neko vreme sa trke, što je i normalno budući da je reč o zaista jezivom prizoru. Kasnije je tokom trase još nekoliko njih kolabiralo i s tim u vezi nameće se jedna tema, a to je – da li je okej da trčimo „na svoju ruku“ ili ipak svako ko se lati tog izazova treba da uradi lekarski pregled (ja se slažem sa ovom drugom opcijom). Evo zašto je važno misliti o svom srcu:
http://https://trcanje.rs/zdravlje/srce-je-trkacki-motor-treba-da-redovno-odrzavati/
Okrepne stanice bile su na 5, 10, 15 i 20km i sadržale su: vodu, izotonik, čokoladu, mandarine, banane, dekstrozu, a na 19-om km su delili i gelove!!! (WooooW, gelovi za polumaratonce – to se retko sreće na trkama).
Duž cele trase bili su navijači, orkestri, animacije… U svakom slučaju, nijednog trenutka nije bilo dosadno. Pred zalaženja u Tivoli malo je počeo da duva jak vetar u prsa i da usporava, ali ja baš i nisam merodavna da pričam koliko su me vetar i ti blagi usponi usporili budući da sam u toj deonici opustila noge i krenula da trčim sve brže i brže i završila trku sa negativnim splitom (dobar osećaj).
Pored trkača u opremi, bilo je i onih koji su trčali u kostimima, bila su i dva momka koja su trčala sa košarkaškim loptama i pobrali aplauze svih sa kojima su se mimoilazili, a takođe, videla sam i jednog učesnika koji je trčao maraton sa štakama!!! Šta je snaga volje!! Fascinantno i motivišuće.
Na cilju nas je čekao gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković koji je svakom učesniku pružio ruku, pa su nam dodeljene medalje, pardon – medaljice (najmanje do sada), a onda smo mogli da idemo na okrepu koja je takođe bila vrlo bogata: supa, čajevi, banane, mandarine, keksići, čokolada, energetski napitci, voda… Zatim izrada diplome…i sve tako logično, u redu, miru, bez incidenata i sl. Blaženstvo!
https://www.instagram.com/p/Ba1RfuVnHKD/?taken-by=draganitta
U 17h, kada sam kretala nazad za BG, Ljubljana je bila čista, prečista, kao da se ništa dogodilo nije.
Sve u svemu, Ljubljanski maraton je bio i ostao trkačka meka i pravo je zadovoljstvo trčati tim gradom i gotovo sigurno ću otići i sledeće godine i toplo preporučujem svima koji bi da uživaju trčeći 21 ili 42km. 🙂
