„…Happy the man who is skilled to understand
Nature’s hid causes; who beneath his feet
All terrors casts, and death’s relentless doom,
And the loud roar of greedy Acheron…“
Ja ne razumem u potpunosti. To je moj odgovor koji instinktivno želim da dam svakome ko me pita šta je to što me privlači ka trčanju ultramaratona. Zapravo, jedini način da nekome objasnim šta je to što nosi draž ovog sporta je da mu kažem da mi veruje na reč, da naporno trenira i potom samo da proba. Osam sati trčanja i jedna recenica, koja god da je, će u tom trenutku biti dovoljna da mu objasni sve.
Ne mogu da kažem da sam iskusan trkač. Iza sebe imam 3 ultramaratona, par maratona i desetak polumaratona. Ako je zapravo i merodavno meriti nečije iskustvo samo brojem trka na kojim je učestvovao. Doduše, ovo i nije važno jer nemam nikakve potrebe da sebe svrstavam u bilo kakve kategorije, tako da na nekakav neobičan način i ne smatram sebe trkačem. Štaviše, nisam ni takmičarski nastrojen tako da je u mojim očima razlika između trke i treninga u tome što na trci mogu da trčim po sredini puta. Ja sam jednostavno ja, a trčanje je tu samo kao alat. Dišemo dobar deo naših života, ali opet se ne definišemo se kao disači.
Nedavno sam završio jednu ultratrail trku u Mađarskoj, (ne)poznatu kao Budapest Trail Cup koja se održavala na stazi koja je prolazila kroz šume i preko brda Budai nacionalnog parka u dužini od 86km sa nešto više od 3000 metara vertikalne visinske razlike. Kako to opisati. Verujte, ultratrail maratoni su svet za sebe. Zapravo život u malom. Tokom ovih 86km iskusio sam tri godišnja doba. Osećao sam ushićenje usled naleta snage i vikao sam iz sve snage, očajan i izgubljen u šumi. Divio sam se predelima kroz koje sam prolazio i za dlaku sam izbegao da me jedan od takvih predela košta ozbiljne povrede, a možda i glave. Upoznao sam velike ljude, a da sa njima nisam progovorio više od stotinak reči. Mislio sam da ću odustati posle 20km, dok sam tokom poslednjih 5km jedva suzbio suze usled mešavine osećaja sreće i tuge dolazećeg kraja.
Neću dati opis cele trke. Opisati kakve sve misli prolaze kroz um čoveka koji se opredelio da provede ceo dan u trku je van mojih sposobnosti i želje. Rezultate je lako naći, a ukoliko nekoga baš zanimaju pobednik je stazu prešao za 8 sati I 36 min, trku je završilo oko četrdesetak trkača među kojima je i Nikola Kujundžić iz Subotice, koji je nakon neprospavane noći provedene za volanom završio kao 14. Zajedno, nas dvojca smo bili jedini stranci na trci i čini mi se da jedini nismo imali iskustva u trčanju po stazama na kojima se trka odvijala.
Kao što rekoh, neke stvari je najbolje zadržati za sebe. Verujte, motivacija za trčanje ovakvih trka može da bude bilo šta. Od želje za dokazivanjem sebi ili drugima, ispunjenje dečačkih snova ili nešto mnogo mračnije i zastrašujuće. Bilo kako bilo, nailaziće na osudu ili podsmeh onih koji to ne razumeju i ne žele to ni da pokušaju. Ko me bolje upozna rado ću mu preneti sve, ali nije sve za svakoga I obrnuto.
Ipak postoji par detalja koje bih želeo da podelim. Par detalja i događaja koji su sada do te mere urezani u moja sećanja da sa velikom sigurnošču mogu da tvrdim da ću ih se rado sećati u godinama koje dolaze, a za koje verujem da mogu da predstave neke od izazova i lepota ultratrail trčanja.
Nastavak ove sjajne priče pročitajte OVDE
7 komentara. Leave new
Uf, lepa i pomalo zagonetna priča.
Pa, jeste, teško je objasniti zašto se trče te duge staze, a pogotovo utlra duge. Ali sam osećaj na kraju i par nedelja potom – divno.
Što reče jedan maratonac u Zemunu na onom mestu gde se odvajaju polumaratonci od maratonaca: „Polumaratonci levo, a mazohisti napred!“
Nikola ne bi bilo loše da napišeš i kako si se pripremio i oporavio posle ultramaratona.
Kapa dole! Svi bismo bili zahvalni za svaki info o treninzima.
Ovo sam ja rekao 🙂
Ne mogu vjerovati sa neko toga sjeća.
Pozdrav iz Sarajeva
Trening i nije toliko drugačiji od treninga za maraton. Moja nedeljna kilometraža je od 90 do 110 km (retko do 120, čini mi se da sam u 7 dana prešao najviše 136km ove godine), od tog do 50 do 60 i više kilometara napravim tokom vikenda. Mislim da je to najvažnija razlika, spajati dužine. Obično tokom nedelje odradim još jedan trening od 15 do 20 km, dok je ostalo sve oporavak ili intervali (ako se baš dobro oporavim od dužina za vikend). Mislim da ovde nema pravila, treba raditi ono što telu najviše odgovara, s tim što treba praviti razliku između odustajanjaod dužine ili težeg treninga zbog opšte izmorenosti (usled celog trenažnog procesa) i zamora od prethodnih par treninga (ovo je normalno, a deo treninga je da se nauči i da se trči kada telo nije najsvežije). Nekada mi se desi da nemam dane potpunog odmora par nedelja, nekada po dva dana u nedelji ne potrčim. Sve to zavisi od osećaja.
Važno je i trenirati na što sličnijem terenu, mada lično smatrama da su brda lek za sve.
Najvažnije je uživati u svemu tome. Kada radim dužine gledam da ih radim na predelima koji su mi zanimljivi, pa čak i ako to znači da moram malo da putujem do njih. Lako je izgubiti motivaciju za trening ako se staze na kojima se trči ponavljaju iznova i iznova.
Izvini, zaboravio sam da kažem nešto za oporavak.
Oporavak od ultramaratona nije toliko dramatičan. Meni je dovoljno od 10 dana do dve nedelje da mogu ponovo da imam nedeljnu kilometražu koja je na nivou godišnjeg proseka. Ipak, oko 3 do 4 nedelje neću imati isti osećaj da mogu da prenesem snagu preko nogu na podlogu kao ranije. Dakle, intervali, deonice i neka trčanja na višem tempu otpadaju.
Evo baš prekjuče sam protrčao prvi put (sedam dana nakon trke) nekih 7km tempom oko 6min/km. Druge nedelje posle trke ne verujem da ću ići brže od toga, a čak i da mogu neću hteti. Dosta plivam, svaki drugi dan. Čak spajam treninge plivanja i trčanja.
Što se tiče ovog ultramaratona, stvar je drugačija. Jedan pad koji sam imao i činjenica da sam ukočio vrat dva dana pred trku su mi verovatno izmenili nešto u mehanici trka. Zaradio sam ozbiljnu upalu ligamenta iza desnog kolena koja me je sprečila da ranije potrčim. Sada, 10 kasnije, još uvek osećam posledice te upale, ali mogu da trčim.
Eto, nadam se da sam sada odgovorio.
Pozdrav
Ima u majju trka od 75 km u Istocnoj Madjarskoj ( tzv. Rakoczi 75), oko 2000 mnv razlike, veci deo staze je u prekogranicnom parku prirode u Istocnom delu MAdjarske, na granici sa Slovackom. Vreme za zavrsteak je 24h, tako da moze da se hoda umerenim tempom..Koga zanima- toplo preporucujem
Jesi li vec bio? Nosi li neke bodove za UTMB? Pozdrav…