Prilikom trčanja ultramaratona postoji nešto što ja zovem „momenat“. Momenat je onaj trenutak stanja izuzetnog nivoa samosvesti kada obim zadatka koji vas očekuje postaje bolno nezanemarljiv. Ne postoji pravilo kada on može da usledi, ali kada se desi znate da je tu. Efuorija sa starta nestaje i na njeno mesto dolazi zabrinutost i određene doza straha od prevelikog trošenja suviše rano u trci. To je nešto poput onog osećaja kada sedite na plaži i znate da je ispred vas hladno more. Znate da ćete ući u vodu i da je voda hladna, ali to – voda je hladna, prestaje da bude samo prosta sintagma i dobija svoje pravo značenje tek kada zađete duboko do struka. Momenat je trenutak kada prvi put krenete da preispitujete svoju motivaciju da trčite ceo dan i to – ceo dan, u tom trenutku prestaje da bude samo prosta sintagma. U mom slučaju, momenat je bio poprilično dramatičan. Negde na 20. km staza je vodila uz veliku uzbrdicu i kroz prilično lepu i staru šumu, bez suviše niskog rastinja, prateći jarugu ka vrhu.
Bilo je izuzetno sparno. Pre starta je padala jaka kiša koja je navlažila tlo što je znatno podiglo vlažnost vazduha u šumi. Mada sam uz uzbrdicu, zajedno sa Nikolom, išao hodom, znoj je prosto navirao iz mene. Ubrzo, kako smo se približavali vrhu, primetio sam da je počela da se spušta sve veća i veća magla. Bez vazduha, u magli, korak za korakom peli smo se. Volim da se penjem. Radio sam na tzv. planinarkom koraku (stranci bi to nazvali power hike) i komotno se osećam na usponima. Ali priroda i planina uvek imaju alata da vas skroz razoružaju. Vrh ovog uspona je ogoljen u poslednjih 10 metara visinske razlike, odnosno, na vrhu se nalazila ogoljena površina veličine fudbalskog terena. Idealno, pomislio bi čovek. Ogoljeni vrh je savršeno dobro mesto za stazu jer su markacije jasno vidljive. Verovatno su to sebi govorili organizatori kada su obeležavali stazu. Priroda i vreme dokazali su suprotno. Po izlasku na vrh, onoga što je do tada bio najveći uspon dana, umesto osećaja zadovoljstva usled savladane teške prepreke usledilo je podsećanje da možda sve i neće proteći tako glatko. Teško je opisti tu scenu. Kada se krećete kroz šumu pratiti stazu je relativno lako (mada, ja sam dokazao suprotno) bez obzira na vremenske prilike. Ali ovaj vrh je bio definicija kontrasta. Dok smo u šumi bili zaštićeni od
vetra i negodovali zbog magle, uvek smo imali kontrolu. Ukoliko gubimo previše vode usporimo, ako vidimo da možemo brže ubrzamo. Međutim, vrh, tih 200 metara staze sručio je celu težinu ultramaratona na nas. Odmah po izlasku na njega prva i jedina misao je bila: „Beži, beži što pre odavde!“
U narednih 15 do 20 minuta to smo i pokušavali. Vidljivost je bila oko 30 metara, jak vetar je nemilosrdno šibao po nama noseći maglu i natapajući na hladnom vodom. Svakog sekunda telo je gubilo sve više i više toplote, ali markacije nije bilo. Nikola i ja smo bezuspešno pokušavali da nađemo pravu stazu spuštajući se niz par vidljivih staza i penjući nazad svaki put, sve dok zajedno sa grupom Mađara koji su nas sustigli, posle još malo lutanja nismo našli pravi put. Momenat… Nakon ponovnog ulaska u šumu, odeća na meni je bila u potpunosti mokra. Hvatam šorc rukama i cedim ga. Magla nošena vetrom provukla se kroz sve slojeve na meni i prvi put, usled naglog gubitka toplote, telo je počelo da se grči, a vrat, koji mi se dva dana pre u potpunosti ukočio, ponovo je počeo da boli pri svakom koraku. Bol, promrzline, mokra odeća i 66km ispred mene. Strah. Reagovao sam na ona na jedini način na koji nisam očekivao. Staza je dobila identitet. Postala je neko. Ne samo pasivna pojava, već neko ko hoće da se bori i poigrava sa mnom, a pritom zna sve moje slabosti. Neko potpuno nepoznat i zastrašujuć, ali ne obavezno i neprijatelj.
Pad
Sada je 55km. Letim po stazi. Koja vijuga kroz šumu i prelazi preko malih brežuljaka u neprekidnom nizu. Zabavljam se. Ovaj deo je tačno onakav tip staze kakav volim. Staza je uska, levo je strm uspon, desno 20 metara duboka jaruga, na nekim mestima pravi ponor. Zemlja je mekana i nabubrela od kiše tako da imam osećaj da trčim po mahovini. Celom dužinom je prošarana belim stenama i uživam u pronalaženju pravih gazišta. Zaista je zanimljivo kako u fazi kada bih trebao da budem zaista umoran nešto tako prosto može da ukloni sve probleme. Postoji jedna kratka priča u budističkim učenjima o dva stražara koja sede ispred kapije i posmatraju zastave koje se vijore na jarbolima. Jedan stražar kaže drugom da pogleda kako se zastave kreću, na šta drugi odgovara da se ne kreću zastave već vetar. Pritom je pored njih prolazio monah koji je zastao i rekao da se ni zastava ni vetar ne kreću, već se um kreće. Zanimljiva je izgračka naš um. Često ga zanemarujemo mada smo to ustvari mi. Imamo predubeđenja o svetu koji nas okružuje, o nama samima i načinima na koje reagujemo na spolje uticaje. Držimo ga zarobljenog u toj nekakvoj sferi očekivanja drugih i nas samih, iza rešetaka naučene racionalnosti i ne dozvoljavamo mu da se sam razvija već ga unedogled podređujemo uslovljenim šablonima. Kako razumemo nas same, tako razumemo i svet oko sebe. U trenutcima u
kojima sam se nalazio bio sam potpuno prepušten. Cenio sam trenutak i svest o tome da je ovo što radim nešto što je retko ko pokušao ili je spreman da pokuša. Cenio sam što sam u mogućnosti da uopšte budem ovde, živ i da udišem čist vazduh. Razmišljam o ovome dok trčim. Nažalost, istovremeno sam i precenio svoju sposobnost da instinktivno pronalazim gazišta. Sasvim graciozno zakačio sam kamen vrhom desnog stopala, pao na deso koleno i potom na levi kuk, otkotrljao se na desni po lepim belim stenama ka ivici i jedva zadržao rukama i levom nogom, dok je desna visila. Jedan sekund da shvatim šta se desilo i bio sam nazad na nogama. Bokovi izgrebani, desno koleno krvavo. Nošen adrenalinom nastavljam i odmah nailazim na najlepši predeo na celoj stazi.
Završetak ove ultramaratonske sage pročitajte OVDE
1 komentar. Leave new
Hvala NIkola!