Subota ujutru, 26. januar. Crveni meteoalarm. U većem delu Srbije sneg pada već dva dana. U gradovima kolaps. Automobile otkopava samo ko mora.

Igor već dva puta čisti brdo snega sa kola, ja se nadam da sneg neće stati.

Krećemo na Frušku Goru. Topla poruka od roditelja: Nemate ništa u glavi. Ali plan se mora ispoštovati! Inače ćemo se ceo vikend pitati šta smo propustili…

<3

Nakon što smo se iščupali iz prestonice, sve je bilo lakše.  Ali na par kilometara do našeg odredišta, shvatamo da ostatak puta nije čišćen. Samo nekoliko automobila je prošlo tuda. Ma idemo i mi.

I tu na valovitom putu kroz šumu, dočeka nas najlepša hrana za oči! Svež sneg, onaj najlepši, škripući. Svaka grančica se zabelela. Ulazimo u neku bajku!

Subota popodne. Relaksacija i šetnja, uživancija! Mnogo snega, svuda! Odlučujemo da lociramo nevidljivu šumsku stazu, obeleženu čuvenim fruškogorskim srcima, koja je inače deo trase Fruškogorskog maratona.

Sneg do kolena, ne znaš po čemu gaziš, nigde prtine. Zimska idila – nema šta! Ali mi treba sutra tuda da trčimo…mokri… na minusu… Biće veselo…

Magic is in the air

Nedelja ujutru, Savindan. Ustajemo po mraku. Nadamo se da nismo jedini. Tako je, sa svanućem pristižu i automobili iz raznih gradova. Gledam kroz prozor, vredni neki ljudi, entuzijastični! Verovatno ni oni nemaju ništa u glavi kao mi.

Vreme za pokret! Svanulo je potpuno. Nisam mogla da pretpostavim šta će nam Fruška Gora prirediti tog dana, bili smo ovde jedino na proleće. Ali znala sam da se po jutru dan poznaje, a ono – nigde oblačka, samo magija u vazduhu!

Sledi okupljanje ispred hotela Norcev, kod TV tornja. Nekoliko poznatih lica, nekoliko novih (pa mi smo novi). Dvadesetak ljudi, članovi Balkanske Trkačke Lige i prijatelji. Odvajamo pet minuta za brifing. Nikola nas upozorava i savetuje.

Pratim sve i osećam kolektivno nestrpljenje da se krene! Svi bi da startuju, iako neki nemaju ni trek na svojim uređajima. Iako su neki pak prošli ovim stazama već milion puta. Iako znamo da ćemo nakvasiti noge već na početku trke.

Tri, četiri, sad! BTL Trek 2019 je počeo!


Foto: Balkanska trkačka liga. Start trke

Koristimo deo puta koji ide paralelno sa šumskom stazom, ali vrlo brzo se razdvajamo i svako na svoje brdo i u svoju borbu! Pratimo srca!


Foto: Balkanska trkačka liga

Staze kojima se često ide, ali ne po snegu

BTL Trek Starter od 16.5 km – najveći deo staze prolazi kroz šumu. Očekujemo da poslednji kilometri budu najteži jer tom etapom, od Glavice preko Astala do Tornja, verovatno niko nije prošao pa nema prtine. Vertikalne razlike: 642 m +/-

BTL Trek Pro od 34.5 km – deo staze ide paralelno sa asfaltnim putem, ali ta okolnost nije od velike pomoći jer od Vrdnika do Brankovca žurite uzbrdo po dubokom snegu. 9 km uspona na tom potezu. Vertikalne razlike: 1067 m +/-

BTL Trek Ultra od 42.5 km – srednja i mala staza zajedno, gde su prvi trkači prtili stazu na usponima gde niko još nije prošao.  Vertikalne razlike: 1431 m +/-

Foto: Balkanska trkačka liga

Tragovi…

Tu i tamo srećem planinare, ali pošto smo startovali dovoljno rano, još uvek smo počasni gosti Fruškaća. Makar sam ja na maloj stazi bila prilično izolovana. Samo sunce i ja u šumi!

I razne male zveri koje se kriju od mene. I tragovi dvojice trkača koji su prošli tuda pre mene. I još tragova za koje do kraja ne znam da li pripadaju velikom psu ili vuku, ali vidim da se krećemo u istom pravcu sve vreme. Ja i ne znam ima li vukova na Fruškoj Gori, ili nečeg sličnog.

Ali znam da je moju stazu preprečilo na stotine šapica, čak se raspoznaje i gde su se životinje kretale u grupicama.

Postala sam pravo njuškalo (ne nalazim drugu reč za onog ko svaki trag uoči i razlikuje), posle su mi se smejali što prepoznam baš Igorove otiske patika u snegu.

Čula ti se izoštre u prirodi, šta ćeš. Možda to ima veze sa nagonom za preživljavanje.

Ali dobro, ova ruta nije osmišljena za preživljavanje, više za uživanje. Za trening. Zato je većina takmičara odabrala duže staze.

Uživala sam ja, divila se, ponešto i fotkala, ali trka je trka – na cilj se mora stići što pre!

Nema stajanja

Našla sam i poslednji check-point gde je trebalo napraviti selfie (nema kontrolora na stazi, samo fer plej). Na par kilometara do cilja, vidim toranj – ali nikako da mu se približim! ”Srca” me vode u drugom smeru.

Pratim iste tragove, sada već u dubokom snegu koji ispod krije gomilu malih potoka. Tu me čeka onaj deo…

Kao pitoma planina, a ovamo me ne pušta! Noge vezane. Duša u nosu. Slatkiš u rancu nepojeden. Sneg obožavam, a sneg me muči. Ne može čovek da se ne oseća malo poraženo…

Zato me na cilju čeka neko, jedan zagrljaj, jedna medalja sa fruškogorskim srcem, jedno bravo – i meni dosta! Opet sam pobednik, same sebe (u svakom smislu)!

Ali tek nakon trke, dok smo u holu hotela čekali ultramaratonce, ukazala se svrha i lepota ovog ”nemanja ničega u glavi”.

Magija je ušla u ljude

Tu je Goca, koja dočekuje svakog finišera sa svojim iskrenim osmehom. Čika Zoki sa hiljadu zanimljivih priča (on istrči istu ovu rutu posle posla, onako na brzaka). Nikola, koji po ko zna koji put okuplja sjajne ljude na sjajnim mestima.

I svi ostali koji jedan po jedan pristižu i pričaju svoje avanture i nedaće, a ja znam da to za njih nije ništa! 

Sledeća magija čeka nas u šumi na Avali… U mraku!

Vidimo se tamo!

Komentari