Evo me u Sijetlu, 10.000 kilometara i 22 sata putovanja daleko od kuće u Beogradu. Nalazim se, zajedno sa još 26 hiljada ljudi, na startu trke, koja se zove Rokenrol Sijetl maraton, uličnog spektakla tokom kojeg na svaku milju (1,6 km) svira poneki bend.

Sedam je ujutro, hladan vazduh s Pacifika mi bistri um a koncentracija mi je podešena na maksimum. Sada znam da više ne sanjam, da sam zaista u gradu u koji čitav život želim da dođem.

Prenosimo vam samo deo teksta koji je objavljen u srpskom izdanju Playboy magazina. Tekst je napisao Srđan Kulić, član Road Runners Club Trčanje.rs

S velikog razglasa čuje se Paradise City od Guns-a i sirena označava početak trke. Krećem lagano u ogromnoj masi i džogiram 20 minuta pre nego što ću proći kroz startnu liniju u koloni trkača kojoj nije bilo kraja, a podsetila me je na one studentske iz ‘96, od Terazija do Mostara. Poučen iskustvom s Beogradskog maratona, očekujem gaženje na startu, međutim, toga nema, jer je organizator pitao sve učesnike za očekivano vreme i stavio nas u grupu sa sličnima. Prva grupa je najbrža, 35. najsporija. Tako se na startu ne dešava da brži gaze sporije. Ja sam u odeljku broj 15.

Na patikama svi trkači imaju uređaj koji meri vreme od startne linije do finiša, kao i prolazna vremena. Rezultati su na netu popodne istog dana. Voleo bih da i u Beogradu imamo tih nekoliko pomagala, koje dosta olakšavaju trku. Oduševljen sam time koliko su Amerikanci praktični i profesionalni. Sve je jasno i sve je negde napisano, ako nije napisano, onda će ti neko već ljubazno reći šta te zanima. Okrepa, koja mnogo znači trkačima, i pre trke, i za vreme nje i posle konstantno je dostupna u vidu voća, keksa, izotonika, energetskih gelova i vode.

Setio sam se da sam tačno pre godinu dana počeo da brzo hodam i trčim, prvi put u životu nakon 34 godine, a sada me evo u Sijetlu, prestonici grandža gde se spremam za svoju naj trku do sada… Što bi rekli Ameri: ”AWESOME!” Kolona trkača bila je na startu i energija ljudi samo što nije eksplodirala, kada je trka počela.

Posle pet kilometara nisam više mislio ni o čemu, koncentrisao sam se samo na trku i vreme. Kako su kilometri prolazili, tako su se smenjivali bendovi, sve bolji od boljih. Baš me je dizalo u trenucima kad se mlečna kiselina toliko nagomila u nogama da krene da boli. Onda čuješ kako praši rokenrol, pa prestane da boli, pa opet počne, a onda čirlidersice iz lokalnih škola krenu da navijaju: ”Come on man, you can do it, come on, you are doing great, go, go, go!!!”

Sve vreme te lože da istraješ, da ne kloneš duhom i to zaista radi. Gledaoci pružaju ruke, javljaju se, navijaju i to traje celom dužinom trke. Tu su i žene veterana, tu su iz američkog Udruženja za borbu protiv kancera, tu su hiljade i hiljade ljudi koji su izašli da gledaju trku i da navijaju za sve trkače, nebitno da li nekog znaju ili ne. To mnogo znači učesnicima, svaki trkač zna koliko je bitna podrška, posebno u momentima krize.

Ja sam pratio pejsera – profi atletičarku koja nosi u ruci tablu na kojoj piše vreme 2.00. To znači da, ako trčim sa njom, sigurno stižem na kraju za tačno dva sata. Ima ih i koji nose 1.30, ili 1.45, ili 2.30, ali ja sam pratio ovu caricu, crnu trkačicu koja nosi 2.00, a siguran sam da može da ide i 1.20. Sve vreme je pričala i davala nam savete – sad brže, sad sporije, sad istresi ruke, evo je uzbrdica, smanji korak i slično.

Oko osamnaestog kilometra baš sam se umorio i tada je krenula mentalna borba da ne popustim. Dok sam trčao preko nekog nadvožnjaka, sve vreme sam zamišljao kako prestajem da trčim, sedam na trotoar, izuvam patiku i krećem da masiram stopalo: ”Ah, kako to prija, ma sad ću da stanem i da to sprovedem u delo, šta mogu da izgubim, tri minuta… Pa, da, evo sad ću… Ma, ne, nemoj sada da staješ, izdrži još samo malo…”

I tako ping-pong borba celih 10 minuta. Pošto, ipak, nisam odustao, opet sam ubrzao pred start i razmišljao da li ću jednom da trčkaram na trci onako lagano da mi nije bitno vreme? Izgleda da neću, uvek te na kraju ponesu i cilj, i masa, i sve, i kao Forest Gamp samo trčiš dok ne dođeš do kraja.

Hvala prijateljima na podršci i navijanju, hvala Bogu što sam bezbedno došao do trke u Sijetlu, jer svi trkači znaju koliko je bitno ne povrediti se i sačuvati zdravlje pred trku. Ulazim u cilj i vreme je sat i 57 minuta. Prosto sam oduševljen, jer je to moj rekord, prvi put ispod dva sata, strava! Prošao sam kao 3228. od 17.101 trkača koji je završio polumaraton.

Onda dolazi onaj trenutak kad ti okače medalju oko vrata i ta nagrada kao dokaz da si uspešno završio trku je nešto za šta vredi trčati sve te kilometre… Izgubio sam oko 2.000 kalorija, dobio medalju, odslušao rok koncert i odoh kući. Savršen dan!

Kompletan tekst možete pročitati u magazinu Playboy, izdanje septembar 2011.