Za ovu trku sam saznao slučajno. Naime, prvi polumaraton u Temišvaru je održan prošle godine (2017), tako da nije ni čudo što ova trka nije toliko poznata u Srbiji.

Blizina Temišvara Srbiji, ravna staza, dobar termin, jeftina prijava i Mizuno majica u paketu su me naterali da se prijavim za trku.

Mali problem je bio sajt trke samo na rumunskom jeziku. U principu, brzo se nađu bitne stvari (trasa, cena, startni paket, vreme), ali sa obzirom da je sigurno četvrtina trkača bila iz Srbije, još jedan jezik bi bio vrlo poželjan da se vidi na sajtu.

Cena startnog paketa je bila oko 25 evra i sadržala je kvalitetnu Mizuno tehničku majicu kratkih rukava, klasičnu kesu/ranac sa kanapom, dezodorans u stiku, Red Bull i gomilu neki sportskih napitaka / suplemenata. Može se platiti online, što je odlično jer nema „skrivenih“ troškova deviznih plaćanja u bankama.

Do Temišvara ima oko 3h vožnje kolima iz Beograda. Nema autoputa, većim delom je ograničenje 80km/h, pa je to idealno za malu potrošnju goriva. Nas je gorivo izašlo oko 4000 dinara ukupno (tj, oko 11e po osobi).

Smeštaj smo našli preko Booking.com i gledali smo da nađemo stan, a ne hotel. To zadovoljstvo nas je izašlo 40e. Može za slične pare da se nađe i hotel, ali u stanu imate i kuhinju i više kvadrata na raspolaganju. Nas trojica smo bili u trosobnom stanu i komocija je bila velika. Parking je bio besplatan i mogao je da se nađe u krugu od 100m oko zgrade bez problema.

Startni paket se pruzimao u tržnom centru Iulius Mall (za koji izgleda svi znaju u Srbiji), a i svuda po gradu su smernice za taj tržni centar.

Kada smo već kod tržnog centra, tj, šopinga, jedan od razloga za prijavu za ovu trku je i taj što u Temišvaru postoji sportska radnja Decathlon. Tamo je nemoguće ne kupiti za 300 dinara onaj mali ranac od 10 litara (idealan i za trčanje), a izbor povoljnih stvari, naročito sitnica je zaista velik.

Temišvar kao gradić, nije ostavio neki previše pozitivan utisak na mene. Meni liči na Pančevo na steroidima. Zgrada u kojoj smo mi bili (1500m od centra) je klasična četvorospratna socijalistička bez lifta (oseća se miris starosti). Novije zgrade su šarene. Centar grada jeste lep, ali vidi se da tu ima dosta da se radi na fasadama. Trgovi u centru su lepi i prostrani, ali okolne ulice su bile pune dubokih kratera. Doduše, vreme je bilo hladno i sivo, drveće je bilo bez lišća, tako da verujem da je u proleće i leti, slika dosta drugačija.

U teoriji, kraj marta, za kada je ovaj polumaraton zakazan, je idealno vreme za trku. Ne može da bude vruće, a sneg se ne bi trebalo očekivati. Međutim, sneg je padao nekoliko dana pred trku i bilo ga je u tragovima oko staze, a temperatura na startu (9 sati) je bila samo par stepeni iznad nule. Na sreću nije duvao vetar koji je čest u Banatu (Temišvar je najveći banatski grad), tako da su uslovi, više manje bili podnošljivi.

Meni lično je 9 sati prerano za trku (više preferiram 10). Treba imati u vidu da je Rumunija u drugoj časovnoj zoni u odnosu na Beograd, tako da je start praktično u 8 po srpskom vremenu. Takođe, u noći pred trku, se vrši prebacivanje sa zimskog na letnje računanje vremena, tako da je start još malo ranije, tj, ako gledamo iz perspektive subote u Srbiji, start je u nedelju u 7 ujutru. Pošto je pravilo da se jede nešto bar 2-3 sata pred trku, jasno je da se mora dosta rano ustati, što uz vrlo čestu nesanicu pred trku, ne ostavlja baš mnogo vremena za odmor.

Smeštaj nam je bio oko 15 minuta peške udaljen od trga na kome je bio start, pa nismo hteli da rizikujemo i idemo kolima do starta. U principu smo i mogli jer je bilo dosta slobodnih parking mesta u okolini, ali tih 15 minuta je dobro za razmrdavanje mišića.

Pred start se mogao preuzeti startni paket na licu mesta. Šator za ostavljanje stvari je bio mali, ali sa obzirom da se za trku (10k i 21k) nije prijavilo više od 700 ljudi (polumaraton je završilo oko 400 ljudi), nije bilo gužve i čekalo se bukvalno par sekundi za predaju stvari.

Trg (Unirii), na kome je bio start (i cilj), je vrlo prostran i na njemu se može odraditi zagrevanje trčanjem i vežbanjem. Trg je pod kaldrmom, pa to nije baš idealno.

Trči se dva kruga temišvarskim ulicama. Staza je potpuno ravna, osim jednog podvožnjaka (tunela) i tu ima po oko 100m blage uzbrdice i nizbrdice koju savladavamo 4 puta. Postoje čak 4 mesta po krugu (8 ukupno) gde staza „zavija“ za 180 stepeni. To i nije tako loše sa socijalnog aspekta, jer tu srećemo trkače iz suprotnog smera i pozdravljamo drugare, ali na tim naglim skretanjima se usporava i gubi ritam. Uz to, GPS oprema vrlo često se tu „zaglupi“ i uređaj pomisli da smo stali, pa sledi kratkotrajno pauziranje treka. Kad smo već kod GPS uređaja, signal se gubi i u podvožnjaku i to 4 puta.

To sve možda i ne bi bio toliki problem da postoje oznake kilometara uz stazu. Međutim, ne postoji ni jedna jedina oznaka koja bi nam rekla na kom smo trenutno kilometru. Zanimljivo je da u startnom paketu nismo dobili mapu sa označenim kilometrima. Sve ovo praktično onemogućava praćenje svog ritma, tj, „pejsa“. Jedini reper nam je to što se trči dva kruga, međutim, na zvaničnom sajtu na trasi piše da je krug 10.9km, što potpuno unosi zabunu u dužinu staze. Čak mi je i GPS na telefonu pokazao da sam istrčao dva kruga po 10.61km, a pauzirao je u oba kruga u podvožnjaku zbog gubitka signala (2 puta) i na svakom okretu od 180 stepeni (4 puta), pa je stvarno pravo pitanje kolika je bila dužina staze (verovatno 21.8km).

Kad smo već kod malo negativnih aspekata trke, spomenuo bih i publiku. Publiku? Koju publiku? U zoni starta / cilja je bilo ljudi (verovatno organizatori i prijatelji trkača), a na samoj stazi je bio jedan dečko koji nas je bodrio. Ne treba zaboraviti ni čistače ulica koji su nam takođe dali podršku.

Sa druge strane, volonteri i organizatori su zaista bili sjajni i davali nam podršku. Smešni natpisi i vesele devojke su uneli malo svetlosti u tmuran dan. Od zabave uz stazu, tu je bio i jedan perkusionista koji je lupao u bubnjeve i to je sve.

 

Okrepa je bila negde na 5-om kilometru (pa samim tim i na 16-om) i na cilju. Pored vode, tu je bio i Isostar i neki napitak što liči na koka kolu. Od hrane je bilo svašta (čokolade, napolitanke, neki keksići, banane, pomorandže), ali nije bilo kocki šećera koje su meni najvažnije. Na sreću uvek nosim sa sobom šećer u kesicama (iz kafića) i gel, tako da mi to i nije predstavljalo problem (u se i u svoje kljuse).

Na cilju smo dobili medalje, a preuzimanje garderobe je teklo bez zadržavanja. Rezultate prolaznih i konačnih vremena su odmah štampali i kačili spiskove na zid organizatorskog šatora.

Neposredno posle završetka su i okačili rezultate na internet.

Što se tiče fotografija, to je odrađeno vrhunski. Naime, dovoljno je da na sajtu trke samo unesete svoj broj (ili tuđi) i dobićete sve slike sa vama (tj, na kojima se vidi vaš startni broj, tj, oznaka na njemu).

Sve u svemu, trka koju možete, a i ne morate uvrstiti u svoj godišnji trkački kalendar.

Dobre strane

  • ravna staza
  • Isostar kao okrepa
  • jeftin smeštaj i prijava
  • kalendarski dobar termin
  • sjajni volonteri
  • Mizuno majica
  • plaćanje online
  • lako dostupne fotografije

Loše strane

  • početak trke u 9, plus pomeranje časovnika zbog letnjeg računanja vremena i druge vremenske zone (još dva sata manje)
  • izostanak oznake kilometara uz stazu
  • 4 okreta po krugu od 180 stepeni
  • nije bilo kocki šećera na okrepnim stanicama
  • nema publike