Kad me je jedan od lokalaca upitao nakon trke ‘Da li je vredelo pošto se jedva krećeš,’ rekla sam ‚Nisam sigurna.‘ Najradije sam htela da mu kažem ‘Not at all!’ no nisam želela da obeshrabrim budućeg trkača. Jer trčanje jeste sjajna stvar.

Uglavnom pričaju kako je istrčati maraton super, kako prvi maraton treba da bude uživanje, kako nije u pitanju cilj, već put, kako se puno nauči o sebi, ishrani itd. Sa istrčanih tri polu-maratona u zadnjih godinu dana, očekivala sam da ću i maraton istrčati sa guštom i jedva sam čekala da sa osmehom pređem crveni tepih maratona u Kvebeku. Umesto toga, celu trku su obeležili: bol i nedopuštanje sebi da bacim sve mesece treninga, pažljivo planirane ishrane i psihičke pripreme. No, da krenem ispočetka.

Zašto maraton?

Čisto začikivanje sebe i testiranje svojih mogućnosti. Redovno trčim od kraja 2010. i nikakve trke nisu bile na pameti dugo vremena. Jednostavno, živela sam u državi sa prilično razvijenom trkačkom kulturom i bilo mi je žao ne iskoristiti sve te staze, dobru klimu i divnu prirodu. Prvi polu-maraton je došao relativno kasno, 2012. Od tad sam istrčala još dva, a kad sam istrčala drugi u maju ove godine, odlučih se na ultimativni izazov: 42.2 km.

Pripreme

Krenula sam od optimalnog programa sa ovog sajta. S obzirom da imam trkačku bazu, a kako mi je bilo puno da treniram 6x nedeljno, trčala sam 4x nedeljno. LSD dužine sam povećavala po svom nahođenju, tako da, kad je počeo taper, imala sam iza sebe jedan trening od 32 i tri od 30km. Najviše sam se bojala Zida i posebnu pažnju sam posvećivala raznim, izgleda uspešnim, strategijama probijanja istog.

Trka

Quebec City Maraton je od raznih strana proglašavan za jedan od 10 najlepših na svetu , jer se trči kroz dva grada: Quebec City i Levis, i to oko veeelike reke St. Lawrence, a završnica je na crvenom tepihu u bajkovitom i za Kanadu neobičnom gradu: starom gradu glavnog grada Kvebeka. Još jedna od posebnosti je da brojanje dužine počinje od 42.2 km. Iako sam u početku bila zabrinuta, ispostavilo se kao odličan psihološki efekat jer je nekako lakše suočiti se sa krupnim brojkama na početku. Ovako, kad na 32. kilometru vidiš natpis ‚10km‘, ne misliš da treba da dođeš do ogromnog broja 42, nego da treba da istrčiš jos sitniš od 10km.kvebek

Neki su govorili da ima opasna brda, ali nakon polu-maratona u junu, gde je bilo nekoliko brda od oko 300m uzvišenja (elevation), ova brdašca od oko 100m uzvišenja su bila blago neozbiljna. Međutim, sve vreme se trči na betonu, a zadnjih 15km na autoputu. Za one koji su završili između 6 i 7 sati, trka je počela u 7:30. Za ostale u 8:30. Bilo je između 1.800 i 2.000 maratonaca. Temperatura ujutru oko 10, kasnije oko 26 stepeni. U jednom od magazina koji su nam dali bila je reportaža o Novosadskom maratonu, te najave za Beogradski 2014, što me je posebno obradovalo.

Organizacija je bila vrhunska. Prvo su nas brodom i onim žutim školskim busevima prebacili na startnu poziciju, pace bunnies su se trudili da nas opuste, a posebna atrakcija je bio Maratonmen iz Australije koji je bio obučen u odelo Super, pardon Maratonmena. Lokalci su isto pravili atmosferu na svoj način: banerima (tipa: ‘Chuck Norris did not even try to run a marathon. You did. Go!’), uzvikivanjem imena učesnika (‘Go, go, Danidžela’ :)))) ili piknikovanjem sa prijateljima na travi pored staze (taman da ti daju još jedan dobar razlog da odustaneš i pridružiš im se). Osveženja su bila na svaka 2km: voda, sunđeri, gatorade, neko čudno pićence ljubičaste boje sa ukusom nekog alkohola (davalo se u količini od oko 2 supene kašike), banane, pomorandže, a bilo je i bendova koji su nas budili iz zombi stanja. Kuriozitet je da nas je voditelj pre početka trke pozvao da se pomolimo, jer, kao sto reče ‚Božja pomoć će vam trebati.’ Nekoliko sati kasnije će mi biti jasno na šta je mislio.

Trka je počela odlično. Odlučila sam pratiti pace bunny koji je ciljao vreme od 4h30min. Bio je jako druželjubiv, sve vreme pričao sa svojim ‘štićenicima‘, bodrio nas, čestitao kad pređemo svakih sledećih 5km, opominjao da ne propustimo nijednu stanicu za osveženje. Toliko sam se uživela u okruženje da sam nekad išla sporije zarad snimanja i slikanja. Međutim, već oko 10. km počeo je da se javlja bol u, ni manje ni više, nego zadnjici. Taj bol se javio u 3-4 navrata tokom treninga dužine, ali kako je brzo nestajao, nisam obraćala pažnju. Katastrofalna greška. Bol se sporo, ali sigurno proširio na celo područje do kolena, i na trenutke bio je toliko jak i oštar da, da sam se saplela na neki kamen, mislim da ne bi bilo šanse da ustanem. Oko 25. km sam ozbiljno razmišljala da odustanem, ali kako od medicinara, koji su u početku revnosno krstarili oko nas, nije bilo ni traga, te kako pomisao da ću možda morati da prepešačim ostatak se činila u tom trenu daleko zastrašujućom opcijom, odlučila sam da nastavim da trčim, iako usporenije.

U međuvremenu pace bunny se iz simpatičnog bradatog Kvebekvanca sa roze ušima transformisao u blješteću zvezdu vodilju. Iako se grupa polako osipala, bojala sam se, ako ga izgubim iz vida, da će bol ipak savladati. Za divno čudo, Zid, kojeg sam se toliko plašila, nisam udarila. Možda jer sam se kontinuirano hranila od 7.km; počev od gumenih bombona, gelova, a i isprobala sam sve na meniju stanica za osveženje.

Maratonman

Umesto misli da ja to ne mogu, javio se bes na sebe što se nisam pravilno istezala, te pozabavila uzrokom bola tokom ranijih meseci. Pet kilometara pred kraj sam ciljala creva sa vodom gledajući samo da završim agoniju. Trčala sam da stanem. Sanjala sam na javi kako ću samo da se ispružim, spavam 50 sati, i zaboravim na ovu muku.

Nijedan od onih ‚zvaničnih‘ razloga zašto sam se odlučila na ovo mučenje nije više imao smisla. Ništa ne pobeđuje bol. Ni crveni tepih u završnici nije bio zanimljiv; predstavljao je dodatnih tupavih 100 m koje moram da pređem.

Proklinjala sam Britance što su početkom 20. veka povećali dužinu maratona da bi Njihova Veličanstva mogla da posmatraju kraj trke iz svoje prefinjene palate. Kao da 42 km nije bilo dovoljno! I onda napokon finish line. Mučenju je kraj! Napokon! Jeste da su me ubrzo svi mogući bolovi savladali, jeste da nisam mogla da sednem dobrih sat vremena nakon toga, ali bila sam zadovoljna sto je mučenje, pardon maraton, iza mene. Vreme: 4:32.

Zaključak

Love hurts. Marathon hurts. Bilo mi je jako krivo što nisam uživala na ovoj trci kao na prethodnim. Umesto da ovo bude najsjajnija zvezda na mom trkačkom nebu, jer ni u jednu trku nisam unela toliko treninga, vođenja računa o ishrani, neumornog listanja i gledanja svega o maratonu što mi dođe pod ruku itd., moj maraton se moze opisati samo jednom rečju: mučenje.

No, shvatila sam da:

  1. Maraton jeste ozbiljan biznis. Svako zabušavanje skupo se plaća.
  2. Pre svega sam trkački hedonista, a ne takmičar.

Trčanje je za mene uživanje uz malko slatkih muka. Ništa veće od toga nije vredno. Ili možda da? Vreme će pokazati.