Connect with us

Hi, what are you looking for?

Trkači reporteri

Prvi put na Trci sećanja – trka u kojoj pobednik nije važan

Nemanja nam je pisao o svom iskustvu na Trci sećanja, održanoj u Kragujevcu 21. oktobra.  Ovo je njegov ugao:

Aktivan sam trkač. To ne znači da trčim profesionalno, naprotiv, aktivan sam amater. Trčim svuda. Po zemlji, travi, betonu. Nekoliko puta sam trčao i po snegu, mada mi nije preterano prijalo. Od lokacija preferiram naravno Šumarice, zbog 100 načina da stazu produžite ili skratite, da bi pogodili željenu kilometražu, ili vreme. Kad mi Šumarice izađu na nos, trčim i oko jezera na Bubnju, po Košutnjaku i po bližim prigradskim naseljima i selima. Trčao sam i po Zastavinom parkingu, pošto sam slušao da je nekad kad je Zastava bila na vrhuncu nerada bio ozbiljno sportsko poprište, ali mi se nije dopalo.

Otkud ja u trčanju?

Sve je počelo zbog viška kilograma. Napunio sam 22 i shvatio da nikada neću biti mlađi i lepši nego što jesam, a cifra na vagi je počela da počinje sa 9 umesto sa 8. To je bilo previše. Trčao sam prvo u patikama za basket jer nisam imao za trčanje. Danas imam trkačke patike. Nisu one najbolje, koštaju samo 5000. Ipak sam ja samo uporni amater, premda sam 2014. istrčao i Kragujevački polumaraton.

Sećanje trčanjem

Za Trku sećanja čuo sam na fejsu. Nije mi bilo jasno ni ko organizuje ni zašto. Mislio sam da je grad u pitanju. Tek kasnije sam video da postoji i neki Klub trkača, iako ja kao trkač nisam znao za njega. I studenti i Rotarakt klub za koji sam samo čuo su bili organizatori. Lepo, ali i dalje nisam shvatio poentu. Kada sam video da je staza 5300 metara, malo mi je postala jasnije.

Bilo je 2 dana do 21. oktobra, a 5 dana do trke. Za tu stazu nije bio potrebe da se spremam, mogao bih i unazad da pretrčim. Em sam u formi, em je poznajem. Setio sam da na Velikom školskom času nisam bio 11 godina. Toliko je prošlo od kada sam izašao iz škole. Čoveče, ala je vreme prošlo. Ala smo zaboravili. Zato i jesmo ovde gde smo.

Odem na Veliki školski čas, vidim, došlo je nešto malo sveta. Nekih 3-4 puta manje nego kad sam bio osnovac. Totalno smo nezainteresovani. U nekoj drugoj zemlji taj dan bi bio neradan (jeste, al bi radili više drugim danima), a ceo grad bi morao da ode na pomen stradalom narodu. Skloni smo da ne cenimo svoje, očigledno ni žive ni mrtve.

Tek tada sam video koliko je Trka sećanja dobra ideja. Kladim se da postoji masa ljudi koja i ne prođe godinama kroz Šumarice. Koja je zaboravila kroz šta smo prošli. Kojoj za svaki treći datum u našoj istoriji treba manifestacija sećanja. Rešio sam da moram da odem.

Podrška sa svih strana

Organizacija je bila na nivou. Vidi se da su dečaci i devojke prvi put organizovali manifestaciju – ne zato što je bilo loše, naprotiv, nego zato što su se baš potrudili. Hteli su da ostave utisak. I ostavili su, bogami jesu! Na startu ministar Udovičić! Ni manje ni više, nego on, najbolji na svetu u tome što je radio, koji nije pobedio samo onog ko nije bio protiv njega u bazenu. Kakav to osećaj važnosti i ozbiljnosti daje. Lepa kapija za start, vidljivi stolovi za prijavu. A prijave, besplatne! Kao malo šta u ovoj zemlji. Kažu ne plaća se ništa, sve je finansirano donacijama privatnih firmi koje su pomogle. staza obeležena, volonteri na mestu, bilo je čak i vode za osveženje. Nije da je bilo mnogo potrebno na ovoj stazi imati osveženje, ali da se osećate kao pravi trkači.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Zdravo, a sa višim ciljem


Sama trka je bila lakši trening. Nije ljudima bilo zapelo da pobede, tako i treba na ovakvim trkama. Druženje, zezancija, priča. Lepo je bilo videti da je trčala masa ljudi koja inače ne trenira. Zadihali se, urumenili, ko da vidim sebe sa 8 godina manje i toliko kilograma više. Bilo bi lepo da neko od njih nastavi trening samostalno, ili u okviru tog Kluba trkača. Čujem da imaju treninge subotom, premda nisam još trčao sa njima.

Ko je pobedio? Nije važno, ne jer ja nisam, nego jer smo imali viši cilj. Koje mi je bilo vreme? Zaboravio sam. Pamti Runtastic, ja samo pogledam posle treninga. Ono čega se sećam je da je za veliku stvar potrebno malo jedinstva i malo rada. Dobili smo trku koju nismo imali. Sutra možemo da dobijemo uređeni zeleni prostor, biciklističku stazu ili mural na zidu. Bavili smo se sportom. Sve smo više pred kompom, sve smo manje na terenu, na stazi, na travi. Dali smo primer mlađima. Da može i lepo i zdravo, da može i korisno i jeftino.

A tu je i sjajan video klip posvećen trci, vidim se čak i ja:

 

 

Vidimo se na stazi.

Nemanja Marković

Advertisement. Scroll to continue reading.

Click to comment

Uključi se u diskusiju

Povezani članci