Radnja je smeštena u Beogradu, aprila 2012-e…

Kako je sve počelo?

Kao mali, kroz osnovnu školu bavio sam se fudbalom, ali kao i svako dete nikada nisam voleo one treninge na kojima se radilo suvo trčanje. Pošto sam bio buckast, ti treninzi su mi teško padali i nije ni čudo što ih nisam voleo.

Početkom srednje škole prestajem da se bavim fudbalom i prelazim na plivanje. U tom periodu trčanje postaje sve ređe i ređe u mom životu. Nakon par godina prestajem i sa plivanjem i počinjem rekreativno da se bavim sportom (trčanje, plivanje, teretana, sportovi sa loptom), ali ne toliko često. U četvrtoj godini srednje škole prestajem sa svim sportskim aktivnostima i posvećujem se školi, spremanju za fakultet, počeo sam više da izlazim i sve drugo što te „lude“ godine nose sa sobom.

Išao sam u Elektrotehnočku školu „Nikola Tesla“ i nekako je normalno bilo da počnem da se spremam za ETF, FON, ili Saobraćajni fakultet, uglavnom matematika. Tako je i bilo.

U martu 2012. godine nekoliko meseci pre prijemnog ispita pucam od silnih brojeva i matematičkih operacija i spas tražim u trčanju. Izolovan od svega i dovoljno vremena da popričam sam sa sobom i odlučim šta želim u životu.

Pravim pauzu od učenja, da se sve slegne i da se ja presaberem. Vraćam se ponovo u trening trčanje, vežbe snage u parku „šipka“… Stvorila se nova ideja da upišem Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja (Dif). Ceo život sam u sportu još od pete godine, iako možda nisam bio najbolji u njemu, volim ga i zašto onda da ne nastavim time da se bavim.

Krajem marta šetajući kroz centar grada, naletim na štand Beogradskog maratona. Svratim da vidim o čemu se radi, kada i šta se to dešava u gradu.

Odlučio sam da se prijavim za polumaraton, iako ništa nisam znao o tome

Sećam se da je prijava bila 1000 dinara i da neće biti veliki novčani gubitak ako odustanem, imao sam tri nedelje da razmislim hoću li ići ili ne. Tada nisam ni znao da li upšte mogu da istrčim 21 kilometar, jer sam do tad istrčao najviše 10 kilometara.

Razmišljao sam par dana i rešio da odem pa šta bude i rekao sam sebi: ako istrčim polumaraton, upisaću Dif!

U preostalim danima do trke nisam ni trčao, jer nisam ni znao šta da radim, pa sam mislio da je najbolje da ništa ne menjam, standardno šipka, po neki fudbal, basket, bajs…

Došao je 22. april – dan trke. Prethodno veče skoro da nisam ni spavao od treme, ali sam uspeo da skupim energiju. Doručkovao sam i krenuo lagano peške ka gradu. Hiljadu misli mi je prolazilo kroz glavu, bio sam totalno zbunjen jer nisam znao ni gde idem ni šta me čeka.

Stižem na trg Nikole Pašića, presvlačim se i krećem ka startnoj zoni. Oko mene svi trčkaraju, zagrevaju se, a ja od celog šoka stojim ukopan i ne mrdam.

Vidim poznato lice,kum, i u tom trenutku je sve lakše. Imam sa kim da podelim strah. Dogovorili smo se da trčimo zajedno i sad sam već opušteniji. Ostalo je još nekoliko minuta do starta, krećemo i nas dvojica da se zagrevamo.

Gledam okolo, svi nameštaju satove, telefone i većina ima ful opremu, a ja u majici koju sam dobio, starom šorcu i fudbalskim patikama jer sam samo njih i imao.

Od dodatne opreme samo mp3 kome se baterija ispraznila već na putu do trga, jer sam morao nekako da skrenem misli, a nisam znao da je baterija pokvarena ili šta već. Nije mi ni bilo bitno jer sam sad imao društvo. Počinje odbrojavanje i trka kreće.

Prvi utisci „ovo je strava, osećam se moćno!“

Bulevar kralja Aleksandra, trčimo uzbrdo, sve je tako dobro. Ljudi su na prozorima, bodre, navijaju, trkači oko mene nasmejani, puni energije, ma sve je tako super. Krećemo nizbrdo Makenzijeva, pa Nemanjina sve deluje tako lako, prešli smo peti kilometar a nisam se ni zadihao. Ispod Brankovig mosta bubnjari, sve odzvanja, podrška u pravo vreme.

Prepun utisaka, oduševljenja i nošen pozitivnom energijom, nisam ni znao koliko brzo trčimo, sve dok nisam na desetom kilometru video sat na kome je pisalo 48 minuita. Pitao sam kuma da li je moguće da smo tako brzi ili sam pogrešno video. To mi je dalo dodatnu motivaciju da nastavim dalje, ali na 13. kilometru kreću prvi problemi.

Kum nastavlja dalje bez mene, jer meni tempo polako pada.

Prepušten sam sam sebi,a problemi tek dolaze

U pravo vreme pojavljuje se na bajsu stariji kum, otac od kuma koji trči, daje mi vodu, neku čokoladicu, bodri me i daje mi nekoliko saveta kako bi mi olakšao nastavak trke. Na 15. – 16. kilometru počinju noge da me bole i da me hvataju prvi grčevi, tačno mi fale kilometri treninga.

Telo se prvi put susreće sa takvim naporom, a nije dovoljno pripremljeno.

Stisnem zube i nastavljam dalje, glava je jaka. Počinje psihička borba, odustati ili nastaviti. U jednom trenutku pomislim da odustanem i pitam se: „Zašto mi je ovo sve trebalo?“, a u drugom trenutku bodrim sebe da nastavim i setim se rečenice iz filma: „Znaš ti kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren kad je najteže i pobediš!“ i ponovo dobijem motivaciju da izdržim do kraja.

Skrećem iz Milentija Popovića ka Brankovom mostu, to je to još par kilometara i stižem na cilj. Međutim prvi put se susrećem sa Brankovim mostom iz ovog ugla, delovalo mi je kao najveća uzbrdica na svetu. Nisam imao više daha, a i grčevi su ponovo krenuli. Morao sam da stanem i nastavim hodajući.

Poslednji uzlet

Na pola mosta prestiže me jedan stariji gospodin, potapše me po ramenu i kaže: „Ajde sine ako mogu ja, možeš i ti.“ Te reči neću nikada zaboraviti. Kao da mi je dao krila. Krećem opet da trčim, na kraju mosta poslednja okrepa uzimam bananu, vodu i pun gas ka cilju. Ponovo bubnjevi, muzika, sve je opet tako moćno!

Prolazim pored moje srednje škole i zamišljam kako su svi drugari i profesori na prozorima, skandiraju moje ime i bodre me da nastavim.

Ono parče Kneza Miloša nekako izvlačim, ali posle te uzbrdice kada sam došao na pravac nisam imao snage da podignem nogu, a kamoli da nastavim da trčim. Ponovo psihička borba, hoću da odustanem, ne mogu više, pašću.

Naravno taj pad u glavi je kratko trajao. Puno ljudi, aplauza, lepih reči, osmeha daju mi snagu da nastavim. Vidim cilj noge ne osećam, ali nekako pojačavam tempo. Plačem od bolova i smejem se u isto vreme. Prolazim kroz cilj, devojka koja je delila medalje, stavlja mi je oko vrata i čestita. Nastavljam dalje da koračam, gegam se, uzimam kesu sa okrepom i izlazim iz ciljnog prostora. Sedam na trotoar i tek onda postajem svestan svega.

Ne osećem ni jedan deo tela, ali sam presrećan i prezadovoljan. Sat vremena i pedeset osam minuta, uspeo sam! Pijem čokoladno mleko i mažem gel za hlađenje mišića, eto ga i kum seda pored mene, čestitamo jedan drugom i pričamo kako je bilo. Pričali smo kratko, on je morao da žuri a ja sam ostao da sedim i dalje.

Kada sam se totalno odmorio otišao sam da se presvičem i pozovem drugare da dođu po mene, jer nije bilo šanse da se vraćam pešaka kući. Kada su došli, otišli smo na sladoled u Mek da im ispričam kako mi je bilo i da ja nadoknadim izgubljeni šećer. To je i postala tradicija, posle Beogradskog polumaratona – obavezno na sladoled.

Prepričavao sam utiske sa polumaratona danima, nedeljama, zaljubio sam se u trčanje i polumaraton kao manifestaciju.

Ovo priča ima i lošu stranu

Prošao sam sa par lakših povreda, upala ligamenata kolena i skočnih zglobova, upala mišića i žuljevi od fudbalskih patika. Čista je sreća što nisam zadobio teže povrede.

Ovo je jedan dobar primer kako ne treba raditi. Sve je to lepo i super, ali polumaraton morate ozbiljno da shvatite. Potreban je pravi planski trening, napisan od strane stručnog lica, potrebno je vreme i oprema za trčanje, barem patike.

Učite na greškama, jer iz svake greške izlazite za jedan stepen iskusniji. Odrastao sam u porodici ekonomista i inžinjera gde je sport bio usputan i ne tako bitna stvar.

Čak i moje uporno bavljenje sportom nije ostavljalo jak utisak, pa su me komšije zvale „Trta“, bio sam mali ,debeo i po malo smotan.

I nikom nikada nije prošlo kroz glavu da će malom Trti iz komšiluka sport biti sastavni deo života. Meni je trčanje promenilo život, kada sam imao 18 godina u prekretnici života me je odvuklo na drugu stranu, na koju nikada ne bih pomislio da ću završiti.

BRC Youngsters

Zaljubio sam se u trčanje, upisao Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja i okrenu život za 360 stepeni. Evo gde sam sad, aktivno se bavim sportom sedam godina crossfit, fudbal, trčanje, apsolvent sam, trener u školici sporta, trener u vrtiću kao i trener u Beogradskom trkačkom klubu gde imam svoju grupu mladih trkača koje spremam za polumaraton i kojima će to prvo iskustvo biti nezaboravno, ali će ga pamtiti samo po lepim stvarima, jer loših neće biti.

I dalje zaljubljen u trčanje, stremim ka svojim ciljevima. Probajte i vi, možda i vama trčanje promeni život…